Латински у Новом завету

Латински језик игра маргиналну улогу у Новом завету. Он је био један од три језика на којима је изнад главе Распетог Исуса на крсту била исписана плочица са његовом службом „Исус Назарећанин Цар јудејски“ (Јн 19,20).

У Новом завету сусрећемо прегршт речи латинског порекла:

 assarius, ―новчић, пара‖ (Мт 10,29; Лк 12,6); census, ―порез‖ (Мк 12,14, и др.); centurio, ―капетан (Мк 15,39); colonia, ―насеобина‖ (Дап 16,12); custodia, ―стража‖ (Мт 27,65); denarius -  динар (Мк 6,37, и др.); flagello, ―шибање (Мк 15,15 = Мт 27,26); forum  - трг (Дап 28,15); legio, ―легион (Мк 5,9, и др. libertinus, ―слободњак‖ (Дап 6,9); linteum, ― убрус‖ (Јн 13,4–5); macellum, ― тржиште‖ (1Кор 10,25); membrana, ― огртач‖ (2 Тим 4,13); mille (sc. passus), ―миља‖ (Мт 5,41); modius, ―суд, мерица‖ (Мк 4,21 = Мт 5,15 = Лк 11,33); paenula, ―огртач, плашт‖ (2 Тим 4,13); praetorium, ―двориште,‖ ―преторијум, судница‖ (Мк 15,16 = Мт 27,27; Јн 18,28, и др.; Дап 23,35; Флп 1,13); quadrans, ―лепта‖ (Мк 12,42; Лк 21,2); semicinctium, ―убрус‖ (Дап 19,12); sicarius, ―одметник‖ (Дап 21,38); speculator, ―џелат, војник на стражи‖ (Мк 6,27; налази се и у позајмљеници у рабинском јеврејском spiglaṭor, са истим значењем ―извршитељ, џелат), sudarium, ―убрус, повој, кеса (Лк 19,20; Јн 11,44; 20,7; Дап 19,12); taberna, ―крчма (Дап 28,15); titulus, ―натпис, звање‖ (Јн 19,19–20).

Свети апостол Павле је могао за себе тврдити да има грађанска права, и њих навести на латинском језику - civis Romanus sum (ср. Дап 16,37; 22,25; 25,11). Он је морао чути да се латински говори у римском колонијама какве су били Филипи и Коринт (премда су његови главни сатрудници били из грчког говорног подручја), а и сам је општио с римском војском. Кад је намеравао да проповеда у Шпанији (Рим 15,24.29), мора да је био спреман да користи латински језик пошто је то био нормални језик комуницирања. Можда је из разлога да би га течно научио, провео  неко време у римској провинцији Илирику (Рим 15,19). Међутим,  у Риму би с грчким језиком одлично пролазио: у граду се свуда општило на два језика, а у самој Римској Цркви говорило се на грчком све до краја 2. века.

Проредио протођакон Радомир Ракић