Српска војска на „Капији слободе“

Једноставним речима: "Нога српског војника ступила је поново на земљиште његове отаџбине", описао је Арчибалд Рајс значај тешке и сурове, за Србију победоносне, битке која се пре сто година водила на Кајмакчалану.

Опорављена и реорганизована Српска војска нашла се на Солунском фронту у лето 1916. Претрпевши прва искушења по изласку на положаје, након победоносне Горничевске битке, њена Трећа армија стигла је пред планину Ниџе.

Један од њених врхова - Кајмакчалан који су Бугари утврдили и сматрали неосвојивим давши му симболично име „Борисов град" се испречио пред настојањем Српске војске да продре у окупирану отаџбину.

Развила се огорчена борба која је започела 12.септембра 1916. године. Водила се с променљивим успехом и огромним обостраним губицима све до 30.септембра 1916, кад су трупе Дринске дивизије ојачане већим делом Дунавске дивизије и другим мањим јединицама успеле да заузму Кајмакчалан и уђу на територију Краљевине Србије што је за Српску војску имало огроман значај.

Силина борби, велики губици у односу на јачину ангажованих војних снага и повратак малог дела окупиране отаџбине учинили су Кајмакчалан симболом српског жртвовања на Солунском фронту. О тим тешким данима сведочио је у књизи "Шта сам видео и проживео у великим данима" посматрач догађаја Арчибалд Рајс:

- То је планина (Ниџе) налик на магарећа леђа покривена кратком и љутом травом која је сада пожутела од летњег сунца и од јесењих киша. Снег је већ пао, али се није свуда задржао, и ту трава и блато праве велике мрље.

На северозападној страни планине диже се, до висине од 2525 метара, један oголели и кршевит врхунац, шибан од ветра који ту тера, урлајући, велике облаке пуне воде. С времена на време, кад се разведри, изиђе пред очи сјајна панорама целе Македоније од Скопља до Солуна. То је Кајмакчалан, крадљивац кајмака, кључ српске Македоније. Ту су се Бугари били утврдили. Ископали су ровове и саградили редуте од огромног камења које им је планина великодушно дала. Они и њихови аустро-немачки савезници држали су да је овај положај неосвојив, јер доминира целом околином од Острва до Битоља, па чак и даље.

Али једног дана дошла је српска војска, реконструисана после свога славног повлачења кроз Албанију. Она је довела на ову голу планину многобројну артиљерију и њени војници су ископали ровове у земљи расквашеној од киша и у стењу.

Битка је трајала дуге дане. За време тих дугих дана Кајмакчалан је буквално покривен кишом ватре и челика и, сваки дан ровови војника Краља Петра приближавали су се мало више рововима трупа Фердинанда Кривоклетника.

Најзад, једног дана српски пешаци освојили су дивним јуришом врх ове планине на коју су толико рачунале централне силе и њихови вазали. Бyгapи који нису изгинули или били заробљени, бежали су безобзирце низ косе према долини Црне. То је била величанствена, готово невероватна победа.

Сада се мир вратио на горду планину. Једино се чује урликање ветра и, с времена на време и врло далеко, дозивање коморџија који, на колима или на мазгама и коњима, идући путем на подножју врхунца, доносе животне намирнице и муницију онима који се туку око Цpнe. Бојиште је остало нетакнуто. Ровови, чисто разорени гранатама или ваздушним торпиљама, напола су испуњени снегом који се топи. Овде-онде усадила се понека неексплодирана торпиља. Земљиште је покривено рупама разног обима, које је створила експлозија граната. Неке су прави кратери.

Човек свуда наилази на делове опреме коју су оставили војници или које је отргла експлозија пројектила. Овде је једна бугарска шапка; тамо је опасач са фишеклијама, поред тога један скут шињела. Даље лежи један бајонет, још крвав.

Пораз Бугара био је потпун и они нису имали времена да однесу свој материјал. Стога човек налази на Кајмакчалану праве депое муниције: стотине граната, спремне за пуцање, положене су иза једне стене; раскидане кутије од плеха, пуне метака, свуда су разбацане. Местимично шаржери за маузерке покривају земљиште и на сваком кораку нога запиње о пљоснате и дугуљасте немачке бомбе, каткад и на енглеске бомбе које нису експлодирале.

Још су овде митраљески реденици, потпуно напуњени и налик на дугачке змије, тамо су празне чауре од граната које су сејале смрт. На дну ових чаура чита се на бугарском језику: "Фабрика муниције, Карлсруе, 1916".

Бугарске пушке исто тако су остале. То су пушке без кундака. Било је хладно на Кајмакчалану и победнички српски војници нису имали ничим другим да се греју сем кундацима непријатељских пушака.

Штo чини још већи утисак, то су лешеви који, на стотине, још покривају земљиште овог високог врхунца. Није се имало времена да покопају све жртве ове кланице. Далеко од тога. Оне су још већином на месту где су пале и зима је добро сачувала њихове лешеве.

Ровови су пуни њих и тела су остала у положају у којем је смрт изненадила људе. Један изгледа да тражи својом леденом руком бомбу у џепу свога шињела. Један други мислио је да је нашао склониште иза једне стене која га није заштитила од парчета гранате, и оно му је однело половину главе. Трећег, сасвим младог човека, оборио је на леђа куршум који га је погодио посред чела. Његов леп младићски лик, његове широм отворене очи изгледа да питају небо, зашто је морао умрети тако млад.

На једном другом месту била је борба прса у прса. Бугарски лешеви и српски лешеви леже измешани по земљи. Они још као да чине покрет да се узајамно хватају за гушу. Поред њих, виде се пробијени шлемови који нису заштитили главе, које је требало да спасу. Ветар шиба облаке, урлајући. Орлови и гаврани крстаре по ваздуху, чувају стражу око овог бојишта и места очајања."

Бугари се још држе на Кочобеју, Старковом Гробу и на Сивом Брегу. Дринска дивизија, поред све густе магле која обавија планину, узима на себе да их одатле избаци. Првог и другог октобра, уза сву замореност људи, Дринци се огорчено боре. Пpвoгa, са елементима дунавске дивизије и четницима Војводе Вука, они су на 200 метара од највишег гребена Флоке. У ноћи између 2. и 3. октобра, тачно у 3 сата и 20, Бугари прекидају паљбу. Они предузимају опште повлачење и повлаче се на леву обалу Црне Реке.

За време ових борби армија Војводе Мишића, у вези са француском војском, издржала је многобројне борбе, олакшавши тако трећој армији која је водила борбу на планини и дозволивши јој да заузме равницу до станице Кенали.

Увече 3. октобра 1916, 250 квадратних километара српске земље са 7 села и 25 километара границе ослобођено је. Нога српског војника ступила је поново на земљиште његове отаџбине.

приредио др Александар Животић

Извор: РТС