Нови доктор наука у Српској Православној Цркви
Први доктор библиотекарских и информатичких наука у свештенослужитељском чину. Рад ђакона др Ненада Идризовића на историји Библиотеке Српске Патријаршије.
Часни ђакон Ненад Идризовић, који служи у Петропавловском храму у Топчидеру, одбранио је 9. септембра 2016. године своју докторску дисертацију на тему „Патријаршијска библиотека Српске Православне Цркве 1706–2006. године“ на Катедри за библиотекарство Филолошког факултета Универзитета у Београду, пред комисијом проф. др Владимир Вукашиновић, проф. др Војислав Јелић и проф. др Гордана Стокић Симончић као ментор. Осведочени и доказани историчар српског црквеног и општег хришћанског библиотекарства, познавалац класичних језика и старине, Ненад Идризовић ухватио се у коштац са комплексном и изазовном темом подаривши српској науци, једнако библиотекарству и историографији, нову критичку студију на тему историје устројства Библиотеке Српске Патријаршије. Доступан и у овој форми, као текст доктората у Универзитетској библиотеци у Београду и Филолошког факултета. Његово дело је нови путоказ свима заинтересованим за историју најстарије савремене библиотеке уопште код Срба.
То је сасвим нови, упадљиво свежи и критички осенчен историјат Библиотеке Српске Патријаршије. О историји фондова патријаршке књигохранилнице, њених стваралаца, библиотекара и чувених зналаца свих тајни писани су радови, али су они понављали романтичарске анегдоте, баратајући са сумарним и недовољно провереним, нарочито статистичким моментима из њихове повеснице. Идризовић по први пут, на основу разнобројних и разнородних архивистичких извора, скупљаних по разним местима и установама, даје сигурнију генезу настанка књижног блага који се чува у здању Двора Српске Патријаршије у Београду.
Својим интересовањем, писањем о српском црквеном библиотекарству, нови доктор библиотекарских и информатичких наука стао је у плејаду великих пера српске историографије као што су браћа Иларион и Димитрије Руварац, Љубомир Дурковић Јакшић, Радослав М. Грујић, придружујући се и другима који су писали о историји Библиотеке Српске Патријаршије, као што су Небојша Лазаревић, Богољуб Ћирковић, Чедомир Денић и други. Он нас, преко проверених и најчешће необјављиваних извора, води кроз време књигољубаца митрополита Мојсија Путника (1780–1790), Стефана Стратимировића (1790–1836), затим патријараха Варнаве Росића (1930–1937), Викентија Проданова (1950–1958) и осталих, не заборављајући ликове библиотекара Димитрија Руварца, Владимира Аљбимовича Мајевског и дугодеценијског управника Богољуба Ћирковића.
Ненад Идризовић је текстом своје докторске дисертације бранио становиште да задата и обрађена тема Патријаршијска библиотека Српске Православне Цркве: 1706–2006. представља допринос укупном развоју корпуса знања о овом феномену и историји српских библиотека. Исто тако, она ће, свакако, „допринети новом сагледавању друштвене улоге црквених библиотека у бржој професионализацији библиотечке делатности код нас“. Након времена страдања у Другом светском рату, времена стагнације које аутор дисертабилног текста ближе одређује као другу половину протеклог XX века, пред Библиотеком Српске Патријаршије данас су нови задаци и изазови. Како ће се они решавати може зависити и од теоријских оквира и научних резултата новоодбрањеног доктората, али и од спремности црквених библиотекара да негују ниво професионализма, тј. каталошки „покоре“ књижне фондове различитих временских исходишта, језика, писама и географске провенијенције. Превасходни и најважнији пројекат савременог српског црквеног библиотекарства на првом месту јесте модерна каталогизација фондова библиотеке Митрополита Стефана Стратимировића, Богословског училишта, Друштва „Слога“, Богословије Светог Саве, легата Патријарха Варнаве, Патријарха Викентија, Патријарха Германа (!) и других заборављених по полицама, слабо коришћених, писаних извора добрих знања.
Ненад Идризовић, као нови доктор наука даје мотивацију и нама млађима да не посустанемо на путу науке и потврде културне снаге Српске Православне Цркве. Истовремено, показује којим путем треба да иде и архивистика као млађа сестра библиотекарства, од кога позајмљује методе и начин класификације материјала. Ову докторску дисертацију, која ће се ускоро појавити у штампаном облику као стамена монографија, читаће библиотекари, архивисти, историчари и представници осталих струка. Она је сасвим нова критичка историја Библиотеке Српске Патријаршије, која треба да остане „светило које сија у тами“, а не „камен спотицања“, које се супротставља уљуљканости стереотипа да се све зна и да неке теме не треба истраживати. Из дубине срца упућујемо све искрене честитке часном ђакону доктору Ненаду Идризовићу, који је „Нове правце црквене архивистике и библиотекарства“ формулисане у Бихаћу 2012. године довео до значајних академских достигнућа.
Овај рад додатно препоручује часног ђакона др Ненада Идризовића решавању проблема црквеног библиотекарства, организације, историје и праксе Библиотеке Српске Патријаршије. Наша наука и помесна Црква већ су добили доста, а са временом још ће и више.
Радован Пилиповић
