Парадокси емпатије

Предавање бившег примаса Англиканске цркве – Архиепископа Кентерберијског
др Рована Дагласа Вилијамса у Минхену
”О саосећању као моралном и философском проблему”

У Минхену постоји фондација која се зове Carl Friedrich von Siemens Stiftung, нека врста минхенског ”Оксбриџа” (Оксфорда и Кембриџа), која у оквиру циклуса предавања из различитих научних дисциплина позива најпроминентније предаваче са свих страна света. Извесан елитистички spleen даје печат овој институцији, јер се позиви публици на таква предавања уручују ексклузивно и лично у виду писаних позивница, коју директор ове фондације проф. др Хајнрих Мајер лично адресира.

Тако је 6.2.2017.г. на позив ове фондације, као и на позив Баварске академије наука (Bayerische Akademie der Wissenschaften), у оквиру циклуса насловљених ”Вернер Хајзенберг предавања”, гост био др Рован Вилијамс (Rowan Douglas Williams, Baron Williams of Oystermouth), умировљени Архиепископ кентерберијски (2002-2012) и садашњи Мaster of Magdalene College Cambridge. Тема предавања др Вилијамса је гласила: «Empathy as a Moral and Philosophical Problem“ -  ”Саосећање као морални и философски проблем”.

Израз емпатија – немачки “Einfühlung,” значи  ”са-осећати”  (“feeling into”) је веома распрострањен и популаран појам. Док је његово семантичко поље у психологији једним делом разумљиво, дотле је у етичком дискурсу оно сложеније. Архиепископ др Вилијамс се у постулирању својих теза позива на емпиријска истраживања аутизма Симона Барона-Коена у Кембриџу.

Следити само саосећајности, аргументује др Вилијамс као и Барон-Коен, не може да води решењу. У етичком дискурсу емпатија има централно место као емоционална идентификација без обзира на нашу интенцију и независно од културе и моћи. Етика не одређује појединачне гестове зла или добра (врлине). Зло се не може превазићи тиме што ће дисфункција индивидуалних мозгова бити идентификована и коригована. Оно је нераздвојиво од онога што је могуће или немогуће учинити кроз структуре као што су уобичајеност, уверење и предност. За др Вилијамса емпатија се не може засновати само на моралу.

Појам емпатије је чаробна реч, како у међуљудским односима, и још више унутар наука.

”Емаптијској цивилизацији” је тежио до скора социолог Џереми Рифкин. Његова и сличне књиге се заснивају на епистемологији научних сазнања. Емпатијско понашање се може опазити и међу приматима, извесним групама мајмуна. Научници претпостављају да је реч о извесним специфичним неуронима (Spiegelneurone/ Mirror neurons) који омогућују феномен емпатије у мозгу. Емпатија би, сходно овој хипотези, била урођена, дакле нама не преостаје ништа друго но да је доживимо и практикујемо како би већ сутра настао светски мир. Недавно је др Брајтхаупт, германист и професор когнитивне психологије, установио да постоји и ”тамна страна” емпатије, односно њена негативна форма. Он вели да и они који злостављају и муче, могу савршено да ”саосећају” са жртвом и да их због тога још ”боље” муче. Овај аргумент о садистичком починиоцу играо је значајну улогу у предвању др Вилијамса. Напросто поверење у сасосећајност/емпатију превиђа да је однос између људи однос моћи. Израелско-палестински конфликт се по аналогији са моделом људских односа неће решити. Преко емпатије се морал не може засновати. 

Али ако не саосећајност, шта онда?  

Да би дефинисао емпатију, др Вилијамс се обраћа делу философкиње Едит Штајн (1891-1942), коју је Римокатоличка Црква канонизовала као Св. Терезу Бенедикту од Крста, која је била ученица феноменолога Едмунда Хусерла. Шта је емпатија за др Вилијамса је једноставно решење које се ослања на моралне списе 1942.г. у Аушвицу убијене филсофкиње и монахиње Едит Штајн.  Архиепископ др Вилијамс вели да успешна етика не почива на томе да себе препозна у другоме, већ да се другоме тај други препозна и прихвати. Опажати друго биће је, сходно Едити Штајн, значи свакад другу полазну тачку признати.

Ми не можемо знати шта други заиста осећа. Тврдити да ми то знамо јесте у најбољем случају претпоставка, у најгорем повод да се сами боље осећамо. Наравно да ми можемо да замишљамо како се други осећа. Али права саосећајност би значила да смо ми на основу искуства ”другости” другога да смо спремни да се учимо. Тиме наступа експлицитно један културни критеријум у игру. Способност за емпатију је можда урођена, али да би она заживела значи најпре од од другога јој се научити.

У дискусији, којом је председавао проф. др Фридрих Вилхем Граф, умировљени професор систематског богословља са Евангелистичког теолошког факултета у Минхену, вели др Вилијамс, који је уједно и лорд и члан Горњег дома (House of Lords) Парламента Уједињеног краљевства Велике Британије и Северне Ирске, да њему није по сваку цену до философског модела емпатије. Актуелни пораст партија на десничарском крилу у Европи, као и победу Доналда Трампа, он означава као ”културну ерозију”.

Последњих година је опажање ”других” појачано, што је добило израз кроз кодификацију права – на пример, законског положаја жена и делимично сексуалних мањина. Извесна ”политика стида” омогућује својим припадницима диспенс, јер напоредо са саосећањем, људима је урођена и једна тамна страна.

Архиепископ др Вилијамс је ученик славног Хенрија Чедвика (Henry Chadwick) и још као 36-годшњак имао је катедру на Lady-Margaret колеџу у Оксфорду. Он је један од најугледнијих патристичара и религиозних public intellectual у интерконтиненталним координатама, који својим бриљантним проповедима, трактатима, поезијом via postmoderna практикује једну врсту апофатичког богословља. Архиепископ Вилијамс је и дубоки познавалац православног богословског предања и његов предани поштовалац.

Протопрезвитер Зоран Андрић, Минхен