Протојереј Александар Средојевић промовисан за доктора наука

У свечаној сали Београдског универзитета јуче, 16. марта 2017, међу другим новим докторима наука који су одбранили дисертације на Економском и Филозофском факултету, промовисан је и протојереј-ставрофор Александар Средојевић.

Образложење је прочитао др Љубомир Димић, редовни професор Филозофског факултета, који је истакао да је докторска радња А. Средојевића о Патријарху Димитрију и његовом добу велики допринос историјској науци, с обзиром на то да је о овој истакнутој личности Српске Цркве и народа и раније писано, али селективно и фрагментарно, док је овај рад целовит и за њега  се може рећи да је најопсежнија монографија о овом Патријарху који је био на челу Српске Цркве у најтежим временима, која су обележили заоштрени односи Србије са Аустријом услед анексије Босне и Херцеговине, два Балканска рата и Велики рат, чију стогодишњицу обележавамо.

Др Александар Средојевић је рођен 2. новембра 1948. г. од оца Драгутина и мајке Борке (рођ. Јовић) у Брштици код Крупња. Богословију Светога Саве у Београду завршио је 1969. г., на Богословском факултету је  дипломирао 1973, а на Философском факултету дипломирао је историју 1992. г. Магистрирао је на Богословском факултету у Београду  на тему „Герасим Ђорђевић, епископ шабачки (1831 – 1839)“, а докторирао на Философском факултету 29. септембра 2014. г. на тему „Патријарх српски Димитрије Павловић“ .

За ђакона и свештеника рукопопложио га је надлежни Епископ тадашњи шабачко-ваљевски Јован (Велимировић) 1972.г. Био је парох у Бановом Пољу од 1972. до 1977, у Богатићу до 1995, када је прешао за пароха при храму светог архангела Гаврила у Београду и овде пастирствовао до 2000. године, да би наредних седам година служио при храму светог Трифуна у Малом Мокром Лугу;  године 2007. постављен је за пароха при храму Светога Саве, а разрешен је одласком у пензију 2015. године. Његов пастирски и научноистраживачки рад запазиле су и највише црквене власти, па је протојереј Александар унапређен у звање протојереја-ставрофора – крстоносног проту.

Неколико година је предавао Историју Хришћанске Цркве на Академији за црквену уметност и консервацију Српске православне цркве у Београду.

До сада је објавио више књига, и то:  Православље у Мачви (1247 – 1521),  1997. прво издање, а 2001. друго, допуњено издање;  Срби у светлу Небеске Литургије светог Николаја Српског,  Београд  2004;  Герасим Ђорђевић, епископ шабачки (1831 – 1839), Београд 2004; у коауторству с др Радомиром Поповићем, Православни апологета. Сећање на оца Лазара Милина,  Београд 2005;   Хиљаду година као један дан Божји, Београд 2006; Земља јунака и мученика, Београд 2007.

Објављивао је историјске и богословске радове, као и текстове на разне друштвене теме у часописима:  Гласник, службени орган Српске православне цркве, Хришћанска мисао, Српски Сион, Православље, Светосавско звонце, Православни мисионар, Нова искра, Светосавац, Глас Светог Трифуна,  па и у Политици. Одлично сарађује са представницима средстава информисања, јер је свестан до које мере се  преко њих може вршити мисија Цркве, па отуда протојереја Александра радо слушамо и на радио станицама.

У штампи је и једно друго дело овог вредног историчара, теолога, проповедника, духовника: Достојевски о страдању, покајању и спасењу у Христу (по Браћа Карамазови), као и сама докторска радња  Патријарх српски Димитрије Павловић.

протођакон Радомир Ракић