Протојереј-ставрофор Саватије Божић (1859-1960)

Отац Саватије је рођен, највероватније, 28. децембра 1859. године по Јулијанском календару, односно 9. јануара 1860. године по Грегоријанском календару, од родитеља тежака Јована и Анђелије у селу Река, тада општина Рудно и срез Студенички, данас општина Краљево.

Основну школу је завршио у манастиру Студеница. Гимназија му је призната на бази неформалног учења предмета у истом манастиру од учених људи манастира и гостију манастира. У Манастиру га затиче Српско-турски рат (1876–1878) у коме он учествује као добровољац у Пионирској чети. Богословију уписује у Београду 1879. године (по препоруци) на другу годину и успешно завршава 1882. године, а потом се враћа у Рашку, где постаје учитељ, 1883. године. Рашчани га брзо прихватају и затражише да буде њихов парох. То се и дешава 30. септембра 1884. године. У међувремену се жени Босиљком, ћерком Хаџи Јосифа Алексића из Краљева.

Био је веома стваралачки активан у уређењу цркве у Рашки и Градцу, у раду Друштва „Свети Сава“, у културној помоћи Србима преко реке Рашке (Новопазарски Санџак), у заштити Срба у граничном подручју реке Рашке и у раду Либералне странке. Оваква његова активност доводи га у ризичну животну ситуацију, те је приморан да у јануару 1894. године, у договору са тадашњим епископом, са женом и петоро деце пређе у Краљево, где добија градску парохију. У Краљеву му се рађа још петоро деце (укупно десет). Имена одрасле деце су: Добривоје, Божидар, Милија, Милош, Лепосава, Роксанда и Зорка (троје деце се упокојило у раним годинама). Божићи купују репрезентативну кућу у непосредној близини цркве (данас у улици Танаска Рајића 12). Ова кућа је 18. јуна 1997. године проглашена за споменик културе Републике Србије.

Прота Саватије је био парох у Краљеву све до 1938. године, када је пензионисан. Веронауку је предавао двадесет година у Гимназији, а у Војном гарнизону пуних 25 година. Био је намесник срески тринаест година. Упокојио се 1960. године у својој 101. години. Сахрањен је на Старом краљевачком гробљу.

За тачно и ревносно вршење свештеничке дужности, службе Богу и за вршење обреда у народу, као и за заузимање за оправку цркве и уређење црквеног имања, награђен је чином протојереја, као и правом ношења напрсног крста. За свој друштвени рад награђен је од Владе орденима два Бела орла, а Главни одбор Црвеног крста наградио га је Златном медаљом. Супруга Босиљка је била болничарка у време ратног стања и тако је награђена ратном споменицом.

Свој живот и дело прота Саватије је лично описао кроз  аутобиографију из 1953. године и писмо Патријарху Српске Православне Цркве господину Герману из 1959. године. Аутор овог рада жели да у најкраћим цртама представи како је сам прота Саватије замишљао и радио у улози свештеника тог доба, како он то исказа пред Преким војним судом Аустроугарске у згради Гувернемана у Београду 1916. Године: „код нас у Србији по селима, једини образованији човек, то је свештеник, који поред бриге за спасење душа својих верника, позван је да се брине и о опстанку народа, да се брине о народном здрављу, о привреди, па и о слободи народа“.

Како је он то радио предмет је следећег поглавља.

Друштвена и породична дела

Прота Саватије је громада од човека у сваком погледу. Његов доследан рад да свој народ учини здравијим, образованијим, породичнијим, напреднијим у сваком погледу, затим борба за слободу и постојбину превазилази све реалне границе.

На почетку свог учитељског посла, поред предавања у школи води нарочиту бригу о здрављу ђака и учи их да пре сваког јела перу руке и да држе чисте судове, одело и тело, а преко лета водио је ђаке на купање у реци. Такође је изводио ђаке на пољане и показивао им биље, цвеће и дрвеће. Сеоска деца су становала у школи. Зими се старао да им собе буду загрејане и пред спавање и за време спавања обилазио их да ли се нису открили, те их покривао да не озебу.

Године 1898, након поплаве Ибра у селу Матаруге у новоформираном каналу се појавила сумпоровита вода. Прота Саватије организује проверу те воде и утврђују њену лековитост. Позива виђене људе и трговце из Краљева и покреће подизање Бање у Матаругама. Након прикупљеног новца и ефикасно изведених радова, 13. јула 1899. године је започео пријем болесника. Бања је брзо заживела, за годину дана. Сав зарађени новац је улаган у све даљи и даљи развој бање кроз различите форме организовања. Прота Саватије је био председник Управног одбора, са мањим прекидима због времена проведеног у логору у Нежидеру у Мађарској (јануар 1916–јул 1918). Године 1937. већину акција Бање купује његов најстарији син инж. Добривоје Божић, новцем који је зарадио од лиценце продате „Шкоди“. Године 1945. бања је национализована, након четрдесет и шест година рада и улагања главних акционара чланова породице Божић. Прота Саватије је и тада закључио: „И ако нам је овом национализацијом одузета сва имовина утеха ми је у томе да сам кроз дужи период година радио на подизању једног одличног и спасоносног лечилишта где ће се народ лечити кроз векове“.

Пре Првог светског рата организовао је у Краљеву курс за болничаре. Сви курсисти болничари вршили су ову дужност, као и његова супруга Босиљка.

Прота Саватије се 8. јула 1909. године придружује групи грађана за формирање четвороразредне гимназије, који се обраћају Одбору општине Краљевске са почетним речима: „Човечанство на целој земљи, дошло је до убеђења, да, што су год који народи писменији, научнији, и образованији, то су исти народи раднији и у сваком погледу напреднији“. Акција грађана је успела. Прота је предавао бесплатно веронауку све дотле док је ова гимназија била приватна, а када је постала државна, предавао је хонорарно, укупно двадесет година.

После Првог светског рата супруга Босиљка као председница Одбора женског друштва, као и прота Саватије су учинили да Енглескиње, које су радиле као хуманитарке, оставе шиваће машине и материјал у Краљеву, на бази чега је обновљена Радничка школа у Краљеву.

Доласком у Краљево, прота Саватије бива члан Пољопривредног друштва, помаже у обезбеђивању земљишта за Ратарску школу. Од калемова крушке које су донели калуђери са Свете Горе из манастира Хиландар у његово двориште, прота успева да ту врсту крушке промовише на националном нивоу под именом „Калуђерка“ и да је расади преко калемова по широком подручју Краљева и Чачка.

По доласку у Краљево, 1896. године постаје члан Црвеног крста и бива његов председник све до завршетка Другог светског рата, са прекидом логоровања у Мађарској. Посебно је карактеристична 1899. година. Била је неродна и гладна година, те је претила опасност да ће од пола зиме, сиротиња умирати од глади, као и њихова стока. Прота Саватије успева да обезбеди два вагона кукуруза и три вагона сена из Баната и спаси народ од пропасти.

Године 1908. 7. октобра када је Аустроугарска анектирала Босну и Херцеговину, Прота Саватије формира Одбор Народне одбране од шест чланова, чији је он био председник. Организује упис добровољаца, њихову обуку и пише писма Руском цару, Енглеском краљу и председнику Француске републике, ради одбране српског народа од најезде Аустроугарске царевине. Уласком Аустроугаске војске 1916. године у Краљево, прота Саватија бива ухапшен и спроведен  у Београд на Преки војни суд. У пресуди су му написали: „Ти си велики непријатељ Аустроугарске и ти си осуђен на смрт“. Саватије Божић је имао среће, да после мудрих и достојансветних одговора на оптужбе наиђе на разумевање једног побожног судије Хрвата, као и гувернера који је по народности по мајци био Француз, да му преиначе смрту казну за логор у Нежидеру у Мађарској. Убрзо хапсе његовог најстаријег сина Добривоја, осуђују га као комиту и стављају га у исти логор са оцем. У исто време син Божидар је био на Крфу.

После Првог светског рата на позив Владе формирано је Аеропланско друштво Краљево  на челу са Протом Саватијем. Након тога је направљена Аеропланска станица у Краљеву.

Филозофију живота и рада Прота Саватије и његова супруга Босиљка доследно уграђују у своју децу. Петоро њихове деце завршавају елитне европске школе. Четворо у домену инжењерства и једно из области медицине : Добривоје, маш. инжењер; Божидар, грађ. инжењер; Милија, руд. инжењер; Милош, лекар и Роксанда, грађ. инжењер. Најочигледнији пример који приказује однос Саватија као родитеља у васпитању деце, показује његов став према опредељењу најстаријег сина Добривоја у јуниорским годинама да оде у свет (илегално преко границе на Голији) и постане лађар. Наиме, он саветује Добривоју да прво изучи школе, па тада да путује по свету као учен човек, а не као лађар. Након тога Добривоје је одустао од пребега, а његов каснији животни пут показује да је овај савет оца био водиља за њега. Заправо Добривоје постаје један од највећих изумитеља и конструктора у домену инжењерства у историји српског народа. Он је био врхунски изумитељ у домену пнеуматске кочнице за шинска возила у Европи, раме уз раме са оцем пнеуматске кочнице американцем Џорџом Вестинхаусом. Као добровољац учествује у Балканским ратовима, а затим у Церској бици. Све своје резултате је остварио у Србији и све своје резултате је нудио Србији. Нажалост, Други светски рат му је донео многе муке и проблеме (опширније у: Новак Н. Недић, Живот и дело инжењера Добривоја С. Божића – изумитеља светског ранга, МАТИЦА, Краљево, децембар 2016).

Сва њихова деца су радила у Србији и била веома успешна у извођењу знаменитих објеката. Умрли су и сахрањени у Србији (Краљево и Београд).

Све претходно потврђује да је прота Саватије Божић био не само свештеник него и велики и доследни борац да његов народ буде побожан, здрав, образован, стваралачки, хуман и да живи у слободи. Прота Саватије Божић је у сваком погледу историјска легенда Краљева и Рашке, односно Србије.

проф. др Новак Н. Недић

објављено у часопису Жички благовесник, април-јун 2017. године, 31-34

Извор: Епархија жичка