Фолкер Рајнхарт: ”Понтифекс. Историја папā. Од Св. Петра до Фрањe

(Volker Reinhardt: Pontifex. Die Geschichte der Päpste. Von Petrus bis Franziskus. C. H. Beck, Мünchen 2017)

Чуварима вечног поретка - тако себе виде папе, чији чин и институција фасцинира кроз дуги континуитет. Фолкер Рајнхарт, један од најугледнијих историчара на немачком језичком подручју, професор на универзитету у Фрибуру у Швјацарској, документовано нам показује да је та непроменљивост заправо фикција. Он нам на веома драматичан начин приповеда како је папство увек изнова ”откривано”, и полази му за руком да у сваком понтификату открије богословску, политичку и културну особеност.

Фолкер Рајнхарт након тридесетогдишњег изучавања историје Рима и папства излаже у овој књизи велику синтезу и интегралну историју папства из пера једног историографа. Он описује како су се епископи Рима настојали од антике да учврсте своје првенство над осталим епископима, у средњем веку свој високи положај поставе изнад краљева и царева.

Небројена уметничка дела сведоче о тој вишеструкој аспирацији за моћ. Она су већином настала у ренесанси и бароку када је пуноћа власти стала да опада. До дубоког 20. века папе су се супротстављали модерни и модернизацији приписујући папству стигму вечног конзерватизма. Али апели за реформе, као што овај фулминантни преглед показује, стар је колико и само папство. Двомиленијумска историја папског чина показује ипак константност.

Рајнхарт бира мултиперспективни прилаз – сплет профане, црквене и уметничке историје, знање патролога и догматичара. Папе нису били само религиозни предстојатељи, већ и монарси и мецене. Свакако је била предност у томе што Рајнхарт, другачије но славни претходник Ранке, није заузимао конфесионалну тачку гледања. Али то не значи да је његов прилаз без икакавих премиса. Рајнхарт разуме историју папства као ”борбу за веру, душе и тиме за моћ у највишој и најчистијој потенци”. Али сходно саморазуевању папства, чини се да је папама примарно било до нечега другога - до спасења душа људи. Ранхарт се обраћа против једне анахронистичке претпоставке да су папе одувек поседовали апсолутну моћ.

На почетку је то био почасни примат као епископа главног града Римског царства, који је на гробовима Апостола Петра и Павла добијао посебан значај. Још у предконстантиновско доба епископ Рима је тражио посебно почасно место које је било још престижније но место само једног епископа primus inter pares. У питањима догме и одређивању датума прослављања Васкрса Рим је настојао да пробије своју суверену надлежност у универзалној Цркви, али је наилазио на снажне отпоре и супротстављања.

У позном четвртом веку папа Дамас, који је умро 384.г.,  засновао је теоријски установу ”првог папе” без аспирације на универзалну јурисдикционалну моћ. Тијара, папска круна, постала је симбол понтификалне аспирације за моћ. Са сукобом о инвеститури ”борба за надмоћ” није била одлучена, чак ни онда када је су наследници ка катедри Св. Ап. Петра  за седамдесет година морали да стану под надзор француске круне. Након ”Авињонског егзила” следила је шизма са двојицом супротстављених претендената који су побадали клин раздора у целокупној Европи. Тек је концилом у Констанцу јединство васпостављено.

Један ”нови почетак” папства чини епоха ренесансе. На овом терену је Рајнхарт специјалиста. Титула ”pontifex“ је уследила као епитет следбеника римских цезара, као ни у којем другом граду на земаљској планети. Рим је постао нека врста ”уметничког светилишта”, вели Рајнхарт. Нова катедрала Светог Петра и Сикстинска капела, циклуси фресака Рафаела и Микеланђела њен су проминентни израз.  И мимо вртоглавог геополитичког значаја папство се до 18. века показало као велика културна моћ. Преостала два века историје аутор је сабио на сто тридесет страница.

Једном речју, ова монументална књига је веома драматичан и елегантним историографским стилом написани изванредни преглед историје папства. „Pontifex“ је без икоје сумње најбоље написана књига о интегралној историји папства у новијој историографији.

Протопрезвитер-ставрофор Зоран Андрић, Минхен