Уснуо у Господу проф. др Милан Радуловић

Уснуо у Господу редовни професор Православног богословског факултета Светог Василија Острошког др Милан Радуловић

Милан Радуловић (13. августа 1948, Мало Поље, Хан Пијесак  - 30. октобар 2017.) био је српски књижевник и писац, професор на Богословском факултету у Фочи и бивши министар вера Републике Србије (2004-2007). Завршио је Филозофски факултет у Сарајеву 1972. године, а на Филолошком факултету у Београду 1998. године одбранио докторску дисертацију „Уметничка форма и историјски контекст романа Добрице Ћосића“. Од 1973. до 1977. године усавршаво се уз рад у Институту за књижевност и уметност (истраживач-приправник). Од 1979. до 1981. ради као лектор-предавач на Државном универзитету „Тарас Шевченко“ у Кијеву. Од 1982. године стално је запослен у Институту за књижевност и уметност. Свети Архијерејски Синод Српске православне Цркве поставио га је 2000. године за ванредног професора у Духовној академији Светог Василија Острошког у Фочи, а за редовног професора Православног богословског факултета у Источном Сарајеву изабран 2009. године.

Добитник је награде „Исидора Секулић“ за значајно достигнуће у књижевности. Од 2001. до 2004. године био је посланик у Народној скупштини Србије. Од 2004. до 2007. године био је министар вера у Влади Србије. Објавио је 17 књига и преко 40 научних радова радова у тематским зборницима, преко 90 научних и стручних радова у књижевним и научним часописима. Српска Православна Црква одликовала га је 5. октобра 2006. године орденом Светог Саве првог степена. У Грамати се наводи: На предлог Његове Светости Патријарха српског Павла, Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве доделио је г. Милану Радуловићу високо одликовање Српске Православне Цркве, орден Светог Саве првог степена за делатну љубав према Светој мајци Цркви и истрајно сведочење Христа Васкрслог.

Својим студентима на Православном богословском факултету у Фочи остаће у сјећању као благ, духовит и изразито саосјећајан човјек; професор који није жалио труда да студентима приближи историју српског језика и љепоту српске књижевности. Поштовање са којим се обраћао всаком студенту градило је у нама осјећај шта академска култура јесте и како професор Универзитета и Богословског факултета може и треба да се односи ка студентима. Поред предавања у душе свих нас уткао се дугим шетњама које нису престајале ни када бисмо престали да будемо студенти и у којима је са нама на неметљив начин дијелио не само знање из књижевности и хришћанске вјере него и из свакидашњег живота - одговарао на наше недоумице разумијевајући потпуно младост и грлећи нас својим животним искуством. Вријеме његовог министарског мандата у Влади Републике Србије остаће у сјећању као вријеме када је безмало сваки пристојан студент богословских школа у Српској Православној Цркви (али и у другим вјеским заједницама у Србији) имао обезбјеђену стипендију јер Милан је вјеровао да Црква у првом реду јесу људи. Са светоотачком трпељивошћу гледао је живот и свједочио вјеру. Остаће нам и даље у ушима његова радосна констатација којом би се обрадовао за све добро: „Божја ствар!“ Као Факултет, као заједница у коју се уткао својим бићем и која му много дугује, и сами се осјећамо погођени његовим одласком. Знамо, пак, да Милан и у смрти бди над црквено-академском заједницом коју је до посљедњег даха волио; знамо да је његова очинска љубав ка нама „јака као смрт“ па и јача од смрти.

Царство му Христово, наручје Аврамово, вјечито сјећање.

Православни богословски факултет Светог Василија Острошког
 Универзитета у Источном Сарајеву