Свети Јован Златоуст: О погубности гатања
И да зна сваки од вас држати сасуд свој у светости и у части, а не у страсти похотној, као и незнабошци који не познају Бога (1. Сол 4, 4–5). Ово слово намењено је, пре свих, онима који су пали у превелики немар. А ако су такве оптужбе упућиване Јудејима, какав бисмо опроштај и какво оправдање могли да очекујемо ми који, након толике благодати коју примисмо, завршавамо у истој духовној беди као и они?
Многи и данас страдају од ове болести и разарају своје животе. Они који се одадоше бављењу гатарским бесмислицама, осим што се сукобе са Богом, добијају као плату непотребне жалости и удаљавају се од подвига врлине. Тиме је ђаво убедио оне најнерасудније да не зависе од њих самих дела врлине или греха, нити да су удостојени икакве слободне воље, настојећи да тако постигне две ствари, које су уједно и најпогубније: и да их одговори од улагања труда у стицање врлине и да их лиши предрагоценога дара слободе.
Ову страхотну болест наш ненавидник уводи у човека неки пут кроз врачање, некада кроз гатање по знаковима, кроз сујеверно разликовање дана, кроз зло учење о судбини и на многе друге начине, доводећи све у потпуно растројство. (На Исаију, ПГ 56, 35)