Свети владика Николај - знак препоречни наших дана
Осврт на текст „Николај Велимировић - лукави беседник“ објављен у листу Данас, 8. априла 2018. године, на празник Васкрсења Христовог
На страницама листа Данас, 8. априла 2018. године, објављен је текст под насловом „Николај Велимировић - лукави беседник“. Реч је о изводу из својеврсних, полумемоарских записа - портрета које је о савременицима забележио проф. Драгољуб Јовановић (1895-1977). Њих је почео да пише током робијања у Сремској Митровици, наставио и завршио по изласку на слободу а објавио у збирци названој Медаљони. Сам текст је у Данас-у потписан иницијалима Н.Д.
Владика Николај Велимировић је, као што знамо, поред плодоносне архипастирске службе имао и значајну политичку улогу у свом времену. Та улога није остављала равнодушнима ни оне који су га волели и поштовали као ни оне друге, који су га мрзели, клеветали и на различите начине оспоравали. То је постало још израженије након његове смрти и траје до данашњих дана, што није очигледно само из садржине овога текста него и из дана који је одабран за његово објављивање.
Погледајмо мало подробније како, на основу којих извора и због чега Драгољуб Јовановић епископа Николаја Велимировића представља на такав начин да, volens nolens, својим пером антиципира појаву, данас тако распрострањеног, таблоидног списатељског жанра.
Далеко би нас одвело да овде побројимо све негативне оцене којима Јовановић описује епископа Николаја стога ћемо, информације ради, навести само неке од њих. Јовановић не може да поверује да се Николај замонашио „без неке велике рачунице“. Владика је, по њему, био човек „приступачан свим гресима“ који има „љубав према сластима живота“ и жели да „да изгледа светац, али не и да то буде“. Епископ Николај је, за Јовановића, обичан амбициозни циник који се презиром и духовитошћу „брани од своје заостале средине“ а коме „вера и црква... служе као средство'' за остварење различитих, личних, циљева од којих је главни постајање патријархом не би ли истовремено, како Јовановић пише, „створио српско православни и светосавски клерикализам“ али и ослободио себе „паланачке усамљености и сувише тесног надзора полуписмених калуђера“. Јовановићев опис владике Николаја лишен је сваке духовне димензије и сведен само на оне оквире постојања које писац Медаљона сматра истинитим и могућим. Он у свом верском деконтекстуализовању Николаја иде тако далеко да, не трепнувши, закључује да је Владика „био сувише интелигентан да би очекивао нешто после смрти“, који је „као сви наши људи из првог писменог и школованог нараштаја... хтео све, и све за овог живота, и што пре“.
Овом приликом не желимо да улазимо у расправу о објективности Јовановићевог списа и доказивање супротних ставова од оних које он заступа. Његово дело, не једном оцењено као превише лично, односно субјективно, није ни писано са таквим амбицијама, што је и сам аутор у једној прилици потврдио. Стога ћемо пажњу посветити покушају откривања мотива који су Јовановића навели да пише на овакав начин а не оповргавању његових проблематичних ставова. У корист тога говори и чињеница да су личност и дело Николаја Велимировића данас свима у толикој мери познати да они говоре о Светом Владици на речитији и дубљи начин од било које одбране која би се поводом Јовановићевих речи могла написати.
Своја запажања о Николају Велимировићу проф. Јовановић је могао засновати на ономе што је о њему слушао, што је испратио у Владичином јавном раду, прочитао у књигама које је написао или закључио на основу личних контаката које је са њим имао. Уколико знамо да је Драгољуб Јовановић Николаја срео свега три пута у распону од од 1919. до 1925. године а да су, тим приликама, они само једном разговарали (Охрид, 1925. године) није тешко закључити какав и колики је увид у Николајеву личност и његове мотиве могао том приликом стећи.
Због чега проф. Јовановић за мету свог неутемељеног, неумереног и необјективног критичког пера одабира управо епископа Николаја Велимировића? Чини нам се да постоји најмање два разлога за то. Први је лични и идеолошки анимозитет који Јовановић гаји не само према Николају и Српској Цркви него и према основним доктринама хришћанске вере и њиховим практичним манифестацијама. Он о владици Николају пише из једне јасно дефинисане секуларистичке и атеистичке, не само антиклерикалне него и антицрквене, идеолошке перспективе која није карактерисала само његов лични однос према Цркви и њеним свештенослужитељима него је у одређеној мери одликовала шире друштвене слојеве као и време у коме се Јовановић интелектуално формирао и узимао учешћа у јавном животу.
Анахронизам његових ставова не припада само далекој историји српског друштвеног и политичког мишљења. Он на један чудан, али не и несхватљив, начин своје постојање наставља на васкршњим страницама Данас-а. Јовановић пише: „Николај Велимировић остаје загонетан. Није још разјашњено зашто се тако даровит млад човек определио за калуђерски позив у једном народу који је поздравио Доситеја на почетку, Његоша средином, Васу Пелагића при крају 19. века – мислиоце који су навукли ризу, али се у њој нису лагодно осећали“.
Даргољубу Јовановићу се чини, и он није усамљен у томе, да су мантија, интелектуални живот, научно и уметничко стваралаштво, јавни рад и друштвени утицај не само неспојиви него у таквом, евентуалном, споју непожељни феномени. Зато он подозрева постојање „скривених мотива“ који су Николаја морали навести да се определи на то да прими монашки постриг. По њему је то један ретроградан, савременом човеку несхватљив феномен. Пише: „Николај је већ био учитељ, спасавао се сиромаштва, па се ипак закалуђерио. Зашто? Је ли Србе сувише потценио, или је себе сувише преценио, кад је мислио да нас може вратити у средњи век?“.
Све ово, међутим, не представља довољан разлог који би објаснио острашћеност, горчину и жар са којима се Д. Јовановић обрушио на владику Николаја Велимировића. Да бисмо то боље разумели, али не и оправдали, морамо пажљиво прочитати Јовановићеву биографију.
Због својих политичких уверења Драгољуб Јовановић је, како пре тако и после Другог светског рата, више пута осуђиван на затворске казне, бивао интерниран и губио професуру на Београдском универзитету. При томе је гајио уверење да су такве судбине лишени они учесници у политичком и јавном животу које штити припадност одређеним, привилегованим, инстутуцијама у које он убраја и Цркву. Због тога Јовановић Николају приписује предумишљај „да ће... на предикаоници избећи оне каменице које се намењују политичарима кад казују попу поп, а бобу боб. У том случају је поступио довољно виспрено да се могао смејати свима који су се бактали, – ничим незаклоњени, – разним акцијама, културним, социјалним и политичко-моралним, путовали о свом руху и круху, и нападачу окретали још неошамарени образ“. У тој Николајевој „заштићености“ - коју сам Јовановић, подразумева се, није делио - почива један од основних разлога који су довели до оваквих, горких и отровних, тонова којима је осликавао Владикин портрет: „Зато је др Николај Велимировић прошао боље него његови савременици, старији и млађи, који су без визира и без мантије заштитнице истеривали неку правду и тражили, сами или удружени, нове правце и покушавали да изграђују нове људе“.
У том својеврсном осећању, где скривеног а где манифестованог, ресантимана треба тражити један, не мали, део разлога који су Д. Јовановића навели да на овакав начин пише о Николају. На мотиве који су уредништво Данас-а навели да једним оваквим текстом обележе празник Васкрсења Христовог – не треба трошити речи.
Речи треба, на самом крају, посветити указивању на опасност од својеврсног ирационалног слепила, с којим одређене друштвене групе, институције и појединци упорно воде своје идеолошке ратове не само са Српском Црквом него и са религијом као таквом.
Они на првом месту не виде, не желе да виде или не смеју да виде да 21. век у коме живимо питање религијског опредељења, поготово на тлу Европе, враћа на велика врата из приватне у јавну сферу, у саму жижу друштвених и политичких тензија и напетости. Разлози који доводе до тога мање – више су познати. Њихови први резултати су појачана потреба за новим и јасним промишљањем и артикулацијом начина на који себе осећају и дефинишу народи Европе. Професионалним критичарима СПЦ такође измиче из вида чињеница да однос према хришћанском наслеђу српског народа и улози Српске Православне Цркве не само у његовој прошлости, него и у његовој садашњости и, како за сад изгледа, не тако светлој будућности не спада у ред идеолошких него идентитетских питања. Од тога како се будемо поставили према ова два феномена – која, када се до краја промисле, конституишу један исти идентитетски оквир постојања – зависиће даља судбина српског народа. Од тога са коликим степеном одговорности будемо изграђивали ове оквире, или их, мотивисани различитим разлозима, разграђивали - зависиће не само наш лични допринос народу коме припадамо и свету у коме живимо, него и оно што ће они који буду дошли после нас мислити и писати о нама.
протојереј-ставрофор др Владимир Вукашиновић
