Значај угаритских текстова за библијске студије
Пуних четрдесет година прошло је од када је Клод Шефер (Claude Schaffer) руководио ископавањима у Рас Шамри у Сирији, где је са својим колегама откопао остатке дуго изгубљеног града Угарита, метрополе из позног бронзаног доба и раних библијских времена. У рушевинама Угарита пронашао је архиве овог древног града. Глинене таблице откривене у овим архивама имале су револуционарни утицај на изучавање Библије.
Маја 14, 1929, док се уклањао шут с пода некадашње зграде (библиотеке, како је касније утврђено), пронађене су прве глинене таблице. Првобитно су датиране сходно датовању других артефаката у суседним археолошким локацијама. Установљено је да текстови с њиховом записаном садржином потичу из 14. и 13. века пре Христа.
Без сумње је Шефер био одушевљен пронађеним древним текстовима, као и артефактима. Па ипак, стварни значај ових текстова није био очигледан све док писмо није било детаљно проучено. А лично Шефер је био археолог, а не лингвист, па је изучавање текстова поверио Шарлу Вироло-у (Charles Virolleaud), тамошњем директору Канцеларије за старине, који је био верзиран у древним језицима и писмима тог региона. Док је проучавао таблице, сместа је увидео да је у питању значајно откриће. Таблице су садржавале текстове исписане клинастим писмом, које до тада било познато из мноштва текстова идентификованих при ранијим ископавањима. Међутим, начин писања ових текстова у Рас Шамри био је потпуно другачији од било којег другог облика клинописа које је Вироло икад сусрео. Уместо неколико стотина различитих симбола типичних за нормално слоговно клинасто писање, ове новооткривене таблице садржавале су мање од 30 различитих симбола. Другим речима, чинило се да су таблице садржавале неку врсту клинастог алфабета.
Након што је установио очигледан алфабетски карактер писма, Вироло се сусрео са претешким послом његовог дешифровања. Првих недеља је направио незнатан напредак, али је ради услуге стручњацима објављивао текстове, уз фотографске снимке и копије исписаног текста како би их колеге даље испитивали. Најзначајнију улогу у дешифровању одиграо је Ханс Бауер (Hans Bauer) који је примио примерак Вироловог фотоснимка и преписа 22. августа 1930. године.
Бауер је имао изванредно познавање дешифровања. Наиме, у својој 51. години био је професор оријенталних језика на Универзитету у Халеу. Говорио је више језика, изучавао је неке источноазијске језике поред семитских језика. Но можда је најважнију вештину стекао служећи у немачкој војсци у Првом светском рату, где је био ангажован у анализовању крипто порука или у декодовању за немачку тајну службу. Ово искуство подучило га је у чему је велика вредност статистичког метода при декодирању. На пет дана по пријему текстова Бауеру је пошло за руком да фонетску вредност припише 20-орици клинописних симбола или око 80 од 100 употребљених знакова на таблицама. Други стручњаци су дорадили и поправили његов рад у неким детаљима; Едуард Дом (Eduard Dhome) у Јерусалиму и Вироло уЛатакији ставили су завршницу на Бауерово дешифровање. Почев од лета 1930. г. глинене таблице које је Шефер пронашао у Рас Шамри могле су се читати и преводити.
Одушевљење због дешифровања није опустило Шефера да не трага и за другим ископавањима; управо, његово одушевљење је бивало све веће. Између 1929. г. и избијања Другог светског рата Шефер је руководио са 11 археолошких тимова на гробљу и у морском пристаништу (Minet el-Beida) и у самом граду (Рас Шамра/древни Угарит). Но рат је прекинуо ове археолошке подухвате, да би одмах по обустављању непријатељстава наставио свој рад на локацији. Године 1948. започео је своју 12. експедицију и као директор тимова на ископавању у Рас Шамри радио је све док је окончао с радом 31. експедиције 1969. г. Тако је током 40 година Шеферово име било неодвојиво везано за Рас Шамру/Угарит. После 1969. г. радовима на ископавањима предводили су други археолози, али је при проучавању и публиковању ових налаза на древној локацији Шефер и надаље имао кључну улогу.
Премда су текстови из Рас Шамре привукли пажњу научне јавности, ископавања су изнела на светло дана и остатке пространог града из раног библијског времена. Западним делом града доминирао је масивни дворац за чије откопавање је било потребно неколико сезона археолошког рада. Ово је највећи дворац који је икад откопан на Блиском истоку. Ширећи се на подручју од нека два и по акера, одн. преко 4.000 кв. метара, дворац је служио не само као царска резиденција, него и као административни комплекс. Имао је око 90 просторија, пет великих дворишта, десетак степеништа која су водила у горње одаје, неколико архива, многе чесме и врт унутар себе. У северном делу града била су два велика храма, од којих је један био посвећен службама у част бога Ваала, а други Дагона. Између њих налазила се кућа првосвештеникова, која је служила и као преписивачка школа. А јужно од храмовног подручја, такође на узвишеном делу тела (tell, гомила од рушевина једног насеља) пронађене су и друге религијске зграде у којима су свештеници обављали своје стручне радње.
Међу другим откопаним грађевинама биле су куће за службенике, а и скромне просторије за обичне занатлије. У већини тих кућа пронађене су гробнице под подом или у дворишту, што наводи на помисао да су се много старали о мртвима.
У оближњем приморском лучком градићу, откопаном код Minet el-Beida, пронађени су подаци о религијском богослужењу независно од великих храмова. Затворена светилишта, близу гробница у некропољу, вероватно су служила за обављање обреда плодности.
Просто запрепашћује и сам поглед на обим ископина у Рас Шамри. Откривени су габарити целог древног града с његовим грађевинама и приватним кућама, уским стазама и широким булеварима, бедемима и улазима. Из ове огромне скупине физичких података покушава се постепена реконструкција градског живота у библијско доба.
Премда су древни Угарит и његове архиве имале значајан уплив на поједине научне дисциплине, ниједна друга није у толикој мери осетила импулсе ископина, односно текстова колико библијска наука.
Архиве су писане на неких шест-седам различитих језика и на више писама. Међутим, текстови који су дошли у средиште пажње, представљају текстове иначе непознате алфабетском клинопису. Језик у основи овог писма назван је угаритски, према називу тог древног града у којем је коришћен, мада је то писмо пронађено у више градова чак до Тел Афека (Tell Aphek) код Тел Авива. Угаритски језик је севернозападни семитски језик и лингвистички је близак сродник библијског јеврејског. Архиве у Рас Шамри пружиле су неколико хиљада таблица са 1.400 текстова на угаритском језику и писму; док су многе таблице пронађене у фрагментима, друге су очуване у одличном стању. Иначе, пронађене су и веће архиве, као што су 12.000 до15.000 таблица недавно откривене у Ебли, но угаритске архиве су ипак веома значајан корпус древних текстова. Важност ових текстова за библијске студије вреднује се не само због њиховог блиског језичког односа, него и из садржине и књижевних врста заједничких обема књижевностима.
Угаритски текстови су углавном разнородни. Многи су типични за текстове пронађене у државним архивама – административни текстови, пописи становника, привредни текстови и писма.
Друге таблице су још занимљивије, јер су обликом биле у виду песме и књижевне по карактеру. Сјајне легенде о Керету и Акату приказују панораму живота и веровања у древном свету Сирије. Митолошке таблице о богу Ваалу пружају нови увид у веровања везана за ово божанство, чије име се често сусреће у Библији. Постоје и други текстови, више обредног карактера, који осветљавају свакодневно исповедање вере у древном Угариту.
И док су Шефер и Вироло све више публиковали текстове из Рас Шамре почетних 30-их година прошлог века, други стручњаци су почели да извлаче значај ових открића за изучавање Библије. Џ. В. Џек (J.W. Jack) прочитао је своје излагање на скупу Друштва за старозаветне студије у Единбургу у Шкотској 1934. г. Уз ваљану предострожност, привукао је пажњу на паралеле у језику и мисли између новопронађених угаритских текстова и неких библијских одељака. Рене Дисо (René Dussaud) објавио је монографију на ту тему у Француској 1937. г. Нека његова гледишта о паралелама с Библијом убрзо су повучена и касније одбачена, но он је ипак отворио вратнице кроз које су многи његови настављачи имали проћи. Рођена је нова научна дисциплина – јеврејско-угаритске студије.
Темељиту студију угаритских текстова на основу који се развила та нова научна дисциплина обавила су углавном два америчка научника, Сајрус Гордон (Cyrus Gordon) и Х. Л. Џинсберг (H.L. Ginsberg). Џинсберг је дао прве опсежне преводе угаритских текстова на које су се позивали потоњи стручњаци пошто су пружали нове елементе за изучавање Библије.3 А Сајрус Гордон, поред превода најважнијих угаритских текстова, пружио је научну основицу за изучавање угаритске граматике и лексикографије (в. његов сјајни Угаритски приручник (Ugarit Textbook, Rome 1965). Т. Х. Гастер (T. H. Gaster) у провокативној и далекосежној књизи под насловом Thespis: Ritual, Myth, and Drama in the Ancient Near East (New York 1950) веома много се позивао на угаритске текстове и на јеврејску Библију док је изучавао мит и ритуал у древном свету. У Италији је Умберто Касуто (Umberto Cassuto) написао читав низ опсежних студија угаритских текстова и изложио њихов одраз у јеврејској Библији, који су све до данас образац компаративних изучавања (његове студије из угаритских и јеврејских студија поново су објављене у два тома, Biblical and Oriental Studies /Jerusalem 1973 and 1975/).
И док су ископавања из године у годину настављана, настављан је и ентузијазам који су библисти обраћали новим ванбиблијским изворима при изучавању Библије – угаритским текстовима. На овом послу можда нико није био толики ентузијаста као Мичел Дахуд. Његов тротомни коментар на Псалме (према тзв. Anchor Bible, 1969-1970) сав је прожет подацима из угаритских текстова. Уз то се његови преводи Псалама разликују од старијих превода; његова тумачења и богословско схватање увелико су се размимоилазили од његових претходника; но све ово било је плод уплива угаритских изучавања. Дахудове предострожније колеге жалили су се на излив „свеприсутног угаритизма“; па ипак, било да је Дахуд у својим налазима био у праву или не, изучавање проблематике Псалама никад више не може бити исто. И сада се просто морају узимати у обзир не само угаритски текстови, него често и брилијантне формулације М. Дахуда приликом садашњих проучавања Псалама.
Но, док је Дахуд усмеравао пажњу на драматски израз услед коришћења угаритских текстова, многи други библисти стрпљиво су настојали на преиспитивању библијског текста у светлу Угарита. Опсежан је број стручних студија посвећених овом питању написаних последњих 50 година. Године 1965. покренут је „Пројекат за изучавање паралела из Рас Шамре“ (Ras Shamra Paralles Project) у Клермонту (Claremont), у Калифорнији, с циљем да каталогизује и процењује огромну литературу из компаративних јеврејско-угаритских студија; до сада су објављена три опсежна тома под називом „Паралеле из Рас Шамре“ (Ras Shamra Paralles). А у Немачкој је једна група истраживача на Минстерском универзитету објавила позамашну четворотомну библиографију у којој су наведени сви стручни и темељити радови од 1928. до 1966. г. Почев од 1966. г. настављено је несмањеним темпом публиковање јеврејско-угаритских студија.
Ова делекосежно постављена истраживања јеврејско-угаритских књижевних односа имала су одраза и на обичног читаоца Библије. Понекад је тај одраз суптилан и стварно неприметан; понекда је драматичан какав су изазвали Дахудови коментари на Псалме. Још суптилнији одраз може се запазити (мада он често прође непримећено) у множини савремених превода јеврејске Библије. Јеврејски Стари завет је употребио многе речи чије значење је нејасно, а понекад непознато; преводиоци пре 40. века претпостављали су, на разне начине, њихово могуће значење. Међутим, кад су исте речи употребљене у угаритским текстовима, могуће је и овде направити неки напредак. Значење речи које се јављају само једном у Библији (у науци познате као апакс легомена), али зато често употребљене у Угариту, сад се може установити прилично тачно. Исто може важити и за ретке граматичке облике или литерарне врсте у јеврејским текстовима; паралелни књижевни облици и структуре у угаритским текстовима могу појаснити оно што је раније било нејасно.
У другим случајевима, светло са угаритских текстова може се јасније бацити на тумачење библијских наратива уопште. У Библији се бог Ваал често спомиње; библијски писци нису били објективни историчари религије, јер су већу пажњу обраћали на опасности од туђе религије које би поткопавале самосвојност јеврејске вере. И отуда су, сасвим природно, библијски писци осуђували Ваалову религију. Но, како су Хананци схватали Ваала? У чему је била суштина њихове вере? Како су исповедали и пројављивали своју веру у свакодневом животу? Из угаритских текстова схватамо исповедање вере у Ваала с тачке гледишта његових следбеника и поклоника.
Шест великих таблица пронађених у шуту првосвештеникове куће у Рас Шамри у великој мери свлаче завесу са Ваалове религије. Наиме, из њих можемо докучити о вери Ваалових поклоника и тако разумети нешто о томе у којој мери је лажна вера у Ваала била претња истинској вери у древном Израиљу.
Митологија везана за Ваалов култ у сржи је вере за многе у древном Угариту; како се једна научник изразио, Ваалове таблице представљају „Хананску Библију“. У основи ове религије била је Ваалова улога у природи: преко кише и буре он је чинио земљиште плодним да производи жита и даје храну стоци од чега је зависио људски живот. Али ова религија је препознавала и пролазност људског живота у свету који се мења. Уколико не би било кише, ако земљиште не би произнело жита, људски живот би пропао. У митолошком језику, уколико би богови хаоса дошли до изражаја и уколико би бог Ваал изгубио на престижу, све људско постојање било би доведено у опасност. Отуда је сврха Ваалове религије била да обезбеди његову предност, сувереност над другим бгоовима; и једино док је имао предност, веровали су његови поклоници, жита и стока толико значајни за људски опстанак били би надаље обезбеђени.
Прве три главе књиге пророка Осије пружају пример како се из Угарита може бацити ново светло. Ова књига почиње приповедањем о пророковом браку, разводу и поново склопљеном браку. Пророкова трагична судбина је алегорија којом се жели изразити Божји однос са Израиљом. У позадини ових глава је Ваалова религија којој су се окренули многи Осијини сународници. Премда тумачење ових глава није подлегло озбиљној сумњи, природа Ваалове религије, на коју ове три главе из књиге реагују, остала је нејасна. Зашто су се ови људи одвратили од своје традиционалне вере и обратили туђој религији? На шта се ови бракови односе? Угаритски текстови разјашњавају да је Ваалова религија била окренута свакодневним животним потребама, житу и храни од чега је зависио даљи живот. Штавише, то за живот значајно веровање подупирано је једним другим њеним елементом привлачности, Наиме, међу научницима се води расправа о улози сексуалне активности у угаритском служењу Ваалу; у митологији, Ваалови апетити за сексом и насиљем су повећани. Сексуална активност у Вааловом служењу можда је представљала једну од грубих тачака привлачности ове туђе религије, како се то сликовито примењује на отпали Израиљ у виду Осијине жене Гомере. Оно што угаритски текстови пружају, јесте пунији увид у Ваалову религију с којом је Израиљ био у завади. А тај увид са своје стране осветљава и трагичну алегорију коју је имао Осијин живот, као и донекле ту туђу веру у коју је Израљиљ бивао увлачен.
Други пример: Амос себе назива „пастиром“ (Ам 1,1). Но, зашто је овде употребљена јеврејска реч noqed, а не уобичајена јеврејска реч ro’eh? Noqed се употребљава једино у једном другом тексту јеврејске Библије да означи Мису, моавског цара (2 цар 3,4). У угаритским текстовима имамо сродну реч nqd употребљену отприлике десет пута. Она означава не тек обичног пастира, него неког који има посла с трговином овцама; човек nqd je располагао с великим бројем стада оваца; био је значајна личност у друштву, члан трговачке елите. Према овоме, Амос није био тек обичан пастир. У самој његовој књизи вели се да је имао посла са узгајањем стоке и воћа (Ам 7,14-15). У светлу увида у досад стечено схватање значења речи nqd можемо закључити да је Амос водио пољопривредни подухват на прилично широкој основици. Можда га је овај посао, продаја вуне и овчетине, одвео из родног завичаја Текује у Јуди у северно трговачко место у Израиљу где је обављао пророчку службу. Амос је на овај начин постао не само нама људски ближа личност, него и изазовнија личност за нас у 20. веку, а у светлу Угарита.
Псалам 29 за нас је последњи пример на којем видимо како Угарит баца светло на Библију. Псалмопевац велича Бога моћним језиком који подсећа на грмљавину; неколико пута се вели да је грмљавина глас Божји. Године 1935. Х. Л. Џинсберг је претпоставио да је Псалам 29 био првобитно феничанска химна која је ушла у јеврејски Псалтир. У подршку својој хипотези навео је неколико елемента из тог Псалма који дају претпоставити да је Псалам првобитно био написан у част бога Ваала; како би подржао своју хипотезу позивао се на угаритске текстове. Теодор Гастер (Theodor Gaster) је ту хипотезу даље развијао у студији коју је објавио у Jewish Quarterly Review 1947.г. Са своје стране, ослањајући се на угаритске текстове, предлагао је мишљење да је Псалам првобитно био ханански и да је био модификован како би био унет у израиљско песништво простом заменом имена Ваала личним именом Бога израиљског.
Данас, пак, мада се дискусија и даље води о појединим странама хипотезе, скоро сви научници се слажу у томе да Псалам 29 одражава служење Ваалу онако како је то осликано у таблицама из Угарита. Псалам у свом садашњем облику има моћни ефекат: моћ природе и буре нису искуључиве особине бога Ваала; сва моћ и сила у коју спадају и моћна грмљавина и силовитост буре, првенствено су својство израиљског Бога, премда израиљска позадина Псалма открива одакле су му извори.
Мада је Клод Шефер умро, ископавања су настављена. Године 1978. Маргарета Јон (Marguerite Yon) с Лионског универзитета у Француској постављена је за директора археолошких истраживања. После пола столећа ископавања тек је трећина овог древног града откопана. Међутим, данас човек може ходати преко рушевина, стајати на поду некад сјајних двораца и храмова, истраживати улице предграђа Угарита и размишљати о сјају и блистању како је изгледао пре него што је запуштен столећима уназад. Више од било ког другог, Клод Шефер је повратио у живот овај фрагмент наше људске прошлости.
Питер Ч. Креиги
(Peter C. Craigie)
Са енглеског превео
протођакон Радомир Ракић