Епископ Теодосије служио молебан у манастиру Драганцу

Епископ рашко-призренски Теодосије служио је 8. августа 2018. године у манастиру Драганцу ког Гњилана трећи по реду молебан за страдални народ на Косову и Метохији.

На платформи испред храма Светог Архангела Гаврила скупило се свештенство гњиланског архијерејског намесништва (од којих је десет свештеника саслуживало Владици), монаси и монахиње из манастира Дечана и око сто педесет верникâ. (...)

На крају молебна владика Теодосије се обратио народу следећом беседом:

Високопреподобни оче игумане, драга братијо, пречасни и преподобни оци, браћо и сестре, драга децо,

Увек са радошћу долазим у овај манастир и у Косовско Поморавље зато што је ово део наше Епархије где се наш народ, и поред толико тешкоћа и невоља, одржао и опстао у најтежим временима. Оно што ме увек посебно радује јесте када видим мноштво деце и омладине, што показује да наши људи васпитавају своју децу да своју будућност виде на овим просторима, на којима су одрасли и које су им њихови преци предали и у аманет оставили.

Неки упорно тврде да нема Срба јужно од Ибра, а ја им на то кажем да погледају наше Поморавље. Иако у тешком материјалном стању и неретко на ивици егзистенције, наши људи остају верни своме дому, земљи и светињама. Такође, овде је по многим показатељима и највећи природни прираштај у целом српском народу. Имамо толико многодетних породица, што сведочи да  људи овога краја дубоко осећају важност породице, која нас повезује и учвршћује. То истовремено показује да природни прираштај не зависи увек од материјалног благостања.

И наша света Црква је, браћо и сестре, једна велика породица. Господ нас све сабира око свете Литургије и других светих Тајни и, што више духовно узрастамо, схватамо да морамо да живимо заједно, у љубави и слози, и тако препознајемо у сваком од нас нашег вечног брата. Господ нас учи да не љубимо само своје ближње већ и непријатеље наше, како је и Сâм на Крсту рекао: „Оче, опрости им јер не знају шта чине” (Лк. 23, 24). Тако је, нажалост, са онима који изгубе веру у Бога и поуздају се у себе или траже себи богове на земљи. Такви друге не гледају као ближње, као браћу, већ су им блиски само истомишљеници и нису спремни другоме да опросте. Наша Црква нас учи да нема људи који су зли по себи, јер зло не постоји, као што не постоји ни тама, јер је она само одсуство светлости. Тако ни зло није  ништа друго до помрачење ума. Црква нам даје толико много духовних лекова да оздравимо и отворимо своје очи да бисмо угледали светлост и у њој сагледали и себе и све око себе. Зато је покајање наш повратак Богу, отварање затворених очију које полако почињу све да гледају у другој светлости, у светлости благодати Божје. 

Браћо и сестре, да бисмо истрајали у том духовном оздрављењу, потребни су нам пост и молитва. Често напомињемо да пост није само уздржавање од хране већ, пре свега, отварање целог нашег бића за Бога и за ближњег и одвајање од свега онога што нас одвлачи од Бога и од љубави према другима. Уздржавањем од хране показујемо да не живимо само на биолошком нивоу него смо, пре свега, чудесни спој видљиве и невидљиве творевине Божје. „Не живи човек о самом хлебу него о свакој речи која излази из уста Божјих“ (Мт. 4, 4). Господ је управо зато и постао човек да би освештао тело и душу човекову и нашу човечју природу нераскидиво повезао са Својом божанском природом, те учинио човека у Христу небоземним бићем.

Све наше невоље и тескобе су мале и ништавне када само помислимо колико се нама  Бог даје у Својој неисказаној љубави. Често, гледајући само оно површно, не видимо Божје дарове, који су свуда у нама и око нас, и живимо у незахвалности. А љубав према Богу се пре свега огледа у благодарности, као што се љубав према ближњем огледа у милостивости, спремности да одвојимо од свога и пружимо другоме који нема. Зато је и највећа Тајна наше Цркве названа Евхаристијом, што значи Благодарење.

Наше народне кухиње у Косовском Поморављу су најлепши израз те солидарности и љубави многих добрих људи, и домаћих и страних добротвора, који су дали своју лепту да би они којима је потребно добили кору хлеба и, изнад свега, бригу и утеху да о њима неко мисли и да нису остављени и заборављени. Некада су древни хришћани тако постили што су у посне дане јели једноставнију храну да би од вишка новца помогли сиромашнима. Зато су пост и милостиња увек били повезани и немају смисла једно без другог. 

Са друге стране, себичност затвара човека у личне интересе. Себични људи немају осећај за  потребе ближњих. Данас живимо у времену када многи моћници не желе да виде потребе свог народа и оно што им је предато на управу доживљавају само као бројке, као парче географске карте. А иза сваког градића и села живе су породице, људи и деца. 

Управо је то и разлог зашто је Син Божји, у Коме је све и за Кога је све створено, дошао у овај свет и постао човек, да би Своју љубав посведочио и крсним страдањем. „Од ове љубави нико веће нема да ко душу своју положи за пријатеље своје“ (Јн. 15, 13). Тиме нам даје пример да се љубав не мери само лепим речима и обећањима већ надасве жртвом, и то жртвом до спремности да пострадамо за своје ближње. Са таквом вером је свети кнез Лазар ишао на Косово Поље, спреман да положи своју душу за свој народ, не ради неких пролазних земаљских интереса већ следујући Христу, Подвигоположнику. Као таквог га је Бог и овенчао венцем Своје славе и као таквог га је народ његов упамтио. Нажалост, у историји је много и оних који нису били као свети Кнез, који су гледали пре свега земаљско царство и лично богатство. Такви нису спремни да се жртвују за свој народ већ народ жртвују себи. Хвала Богу, наш верни народ увек је знао да препозна и разликује вукове у јагњећој кожи, разне продавце магле и неиспуњених обећања, и увек се враћао својој Цркви, која је била и остала уз њега. Свештенослужитељи Божји су управо служитељи тајне тог јединства. Стога Црква никада није могла без народа, јер тамо где нема верног народа,  нема ни Цркве.

Отуда, драга браћо и сестре, и наша стална брига да сачувамо живу Цркву на Косову и Метохији, да охрабримо наш народ да се истинска срећа у животу не мери само материјалним богатством већ, пре свега, оним колико смо се охристовили и отворили своја срца за тајну Божје љубави. Зато нам је, поред поста, неопходна и молитва, не само као тражење овога или онога од Бога, јер Бог зна унапред шта је нама потребно, већ као стално пребивање у присуству Божјем, као стално сагледавање свега у нама и око нас кроз Христа и кроз тајну Његовог Еванђеља. Наша Црква из тог разлога с времена на време позива свој народ на појачану молитву и пост да бисмо отворили своја срца да приме Божју љубав и благодат, која је ту увек пред нама и у нама, само је ми често нисмо свесни, јер трчимо за пролазним богатствима и циљевима. 

Зато, Господ да вас све укрепи и оснажи, да чувате наше свето Косовско Поморавље, и да не заборавите какве сте претке имали! Сетимо се, на крају, наше свете  новомученице Босиљке из Пасјанâ која је, иако млада девојка, презрела све земаљско да би задобила небеско и уневестила се Самом Христу Господу. Вековима је народ чувао њен спомен, јер народ доноси најбољи суд и најдуже памти. Народно сећање је мерило сваког дела, јер све се пре или касније покаже онаквим какво јесте. 

Са овог светог места вам поручујем да праштате једни другима и да живите у миру. Чувајте породице и децу и будите храбри као што сте увек до сада били! Бог са светима Својим биће уз вас, посебно молитвама свете новомученице Босиљке, која, уз скуте Пресвете Богородице, бди и моли се за све вас.

Господ да нас све сачува и утеши у Својој љубави и милосрђу да бисмо и ми са свима светима Њега славили – Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и кроза све векове. Амин.

Извор: Епархија рашко-призренска

Редактура: И