Епископ Теодосије служио у Штрпцу четврти по реду молебан за Косово и Метохију

Епископ рашко-призренски Теодосије служио је 9. августа 2018. године четврти по реду молебан за Косово и Метохију у Штрпцу, у пуној цркви Светог Николаја Чудотворца.

У молебну за мир и спасење нашег верног народа учествовало је свештенство призренског архијерејског намесништва, са монахињама и монасима из оближњих манастира, као и верни народ из Штрпца, Брезовице, Сиринићке жупе и Призрена, где Срби вековима живе и опстају са поуздањем у Бога.

На крају молебна Владика се верном народу обратио пастирском беседом коју преносимо у целини:

Преподобни и пречасни оци, сестре монахиње, браћо и сестре,

 Одслужили смо молебан за спасење нашег народа на Косову и Метохији и узнели молитве Господу да нас молитвама светога кнеза Лазара и српских мученика и новомученика спасе и помилује у овом тренутку, тешком за све нас. 

Наш верни народ српски, који вековима живи на обронцима Шаре, на Брезовици, у Сиринићкој и Средачкој жупи, успео је да се одржи и у најтежим временима, пре свега својом вером и чврстим поуздањем у Господа. Вера хришћанска, светосавска, одржала нас је у времену турског ропства, као и кроз ратове у току 20. века, зато што смо били дубоко свесни да живимо као своји на своме, уз своје светиње, уз своје цркве и манастире, окружени овим предивним шумама и планинским венцима. 

 Последње велико страдање, 1999. године, на нама је оставило тешке ране којих се сви са болом сећамо, али ипак један број људи из Призрена и околине није отишао са Косова и из Метохије већ је нашао уточиште на овом месту, да остане барем ближе својим старим огњиштима. Са том вером и надом и у ово време треба да будемо чврсти и солидарни, помажући једни другима и трудећи се да останемо достојни наслеђа наших светих предака.

 Господ нам поручује: „Не бој се, мало стадо, јер би воља Оца вашега да вам даде царство“ (Лк. 12, 32). И додаје: „Не бојте се оних који убијају тело, а душу не могу убити; него се бојте онога који може и душу и тело погубити у паклу." 

 Царство небеско ће у својој пуноћи доћи са Другим доласком Господњим и блажени су они који га се удостоје. Али Господ нас учи да је Царство Његово и сада и овде међу нама уколико живимо по вољи Божјој, уколико чувамо образ Божји у себи и не постанемо без-образни. Човек који изгуби образ Божји само је тужна образина јер је славу и част овога света претпоставио љубави према Богу и љубави према ближњем. Нажалост, такви живе у сталном немиру и страху јер их изобличава њихова савест изобличава их свака реч Божја, за коју осећају да је управо њима упућена на прекор. 

 Свето Еванђеље по Јовану учи нас, у трећој глави, да је Бог тако заволео свет да је „Сина својега Једнороднога дао да нико ко верује у Њега не пропадне него да свако има живот вечни.“ И даље каже да Бог није послао Сина Свог у овај свет да суди свету већ да се свет спасе кроз Њега; јер, „ко у њега верује, не суди му се, а ко не верује, већ је осуђен јер није веровао у име Јединороднога Сина Божјега.“ Дакле, браћо и сестре, онај ко у срцу изгуби веру, већ је сâм себе осудио. Али на који начин бива тај суд? Господ нам одговара: „А ово је суд што је светлост дошла на свет, а људи више заволеше таму неголи светлост; јер њихова дела бејаху зла. Јер свако ко чини зло мрзи светлост и не иде ка светлости, да се не разоткрију дела његова, јер су зла. А ко истину твори, иде ка светлости, да се виде дела његова, јер су у Богу учињена“ (Јн. 3, 16 – 21).

Тако је, браћо и сестре, у нашем свету. Јер, Господњи суд се пројављује већ од овог живота, на земљи. Они који уместо Бога и ближњих више заволеше дела таме, привремена блага, моћ и славу, помрачили су ум свој и мрзе светлост јер та светлост управо показује таму у којој се они налазе. Такве људе боли светлост, такве људе боле истина и правда, те се окружују себи сличнима који говоре лажи и чине дела таме. Насупрот томе, онај ко истину твори и по Богу живи, иде ка светлости и бива све више прослављен славом Божјом. Многи хришћани су током историје пролазили кроз тешка искушења, али су, укрепљивани овим речима Господњим, стално били испуњени надом да је једина истинска победа она која бива у истини и правди Божјој. Привремене и лажне победе оних који мисле да су нешто задобили тако што су другога повредили нису никакве победе већ илузије помраченог ума. Такви немају мирне снове и мирну савест и колико год се трудили да утишају глас савести, толико још више губе меру, помрачују се и губе образ Божји, сваку радост и спокој. Њихов гнев, мржња и неправедна дела само су одраз унутрашњег немира и страха.

 Зато, по речима Христовим, не бринимо за сутра већ чинимо што до нас стоји да будемо верне слуге Божје, а молимо се за оне који су себе помрачили нечасним делима и намерама, молимо се да им Господ подари покајање! Свети Оци нас уче да пакао почиње већ у овоме свету, у срцима оних који одбацише светлост Божју. Зато, браћо и сестре, користимо време које имамо да се променимо, покајемо и вратимо Богу! Опростимо ближњима! Помозимо ономе ко је у невољи како би тиха и утешитељна Божја благодат просветлила наше душе и дала нам да већ овде и сада осећамо радост оних који су се удостојили утехе Христове!

 Господ Христос није дошао у овај свет да нам обећа овоземаљско благостање већ да нам кроз тајну крсно-васкрсне љубави открије Царство Божје, које није од овога света. Оно је већ сада и овде међу нама јер је то Царство сама благодат Светога Духа „Који је свуда и све испуњава“. У црквеним песмама певамо: „Светим Духом свака душа живи и чистотом се узвисује.“ Ко не задобије барем мало тог мира и радости, такав ће, раније или касније, схватити да није ни живео.

 Стога наша света Црква позива свој верни народ на пост и молитву, не зато што је то потребно Богу већ зато што је потребно нама да бисмо отворили своја срца постећи и молећи се и да бисмо могли да примимо ту радост Духа Светога која се даје као дар свима онима који поверују. Наша вера није само вера да Бог постоји –  то верују и многи други – већ поверење у Живог Бога Израиљева, Бога који је преко Мојсија водио древни израиљски народ преко пустиње и тешких страдања до Земље обећане. Наш земаљски пут није ништа друго него стално хођење кроз пустињу разних невоља и искушења кроз која се духовно очишћујемо и просветљујемо да бисмо ушли у славу Господа Бога нашега.

 Браћо и сестре, трудите се духовно, молите се, постите и, изнад свега, не губите наду и љубав и Бог ће увек бити уз вас! Онај ко се узда у човека, а не у Бога, ко се узда у пролазне идеологије овога света, а не у Еванђеље које проповеда наша Црква, већ је себе унапред духовно погубио. Али онај ко живи стално предан Богу и Његовој љубави и светлости, увек ће имати утеху и помоћ Божју, без обзира на то какве га спољашње невоље сналазе. То је наша вера, то је оно што су нам пренели свети Оци, то нам је у наслеђе оставио Свети Сава. Живећи тим светосавским духом и надом увек ћемо остати деца Господња.

 Милостиви Бог Отац нека вас све просветли благодаћу Свесветога Свога Духа у Христу Господу нашем, у овом животу и у све векове векова! Амин.

Извор: Епархија рашко-призренска

(Редактура: И.)