Митрополит Иларион о хришћанству у Европи

Високопреосвећени митрополит Иларион  је одржао предавање у Лисабону на тему будућности хришћанства у Европи. Одмах је истакао да је тема веома актуелна, јер, према данашњој статистици, хришћанство је најпрогоњенија религија на свету, кад  више од 200 милиона хришћана бива подвргнуто разним истјазањима у више од 50 земаља, а да не говоримо о новим изазовима који ударају у основне моралне императиве и традиционалне вредности.

Митрополит је навео чињеницу да је хришћанство културно преобратило европске народе и оставило снажан печат на поглед на свет новообраћених, на њихово друштвено уређење. Хришћанство је постала државна религија многих европских држава у којима је извршило моћан утицај на развој права и на изградњу друштвеног морала. Хришћански проповедници су заједно са доношењем Благе вести на европски континент донели и просвету; Црква је постала извор писмености за народе, а храмови и манастири центри образовања. У многим великим манастирима оснивају се прве библиотеке, а локални житељи се спремају за свештенички или монашки чин.

Јеванђељски идеали су надахнули Европејце да остваре невен-дела из области архитектуре, примењених уметности, живописа, музике, књижевности. Ова остварења су ушла у ризницу европске културе, постала су заједничко добро целокупног човечанства. И данас се многобројни туристи надахњују достигнућима сликара и вајара посвећеним јеванђељским и новозаветним темама, а која украшавају катедрале европских градова, чувају се у музејима или у галеријама.

Међутим, са настајањем Новог доба појачане су секуларне идеје, настао је нихилизам и релавитизам на духовном и моралном плану. У Европи су ови процеси били повезани са крвавим револуцијама 17. и 18. века - енглеском и француском, које су довеле до слабљења хришћанства и измене личне карте Европе.

Данас житељи европског континента, сматра Високопреосвећени, у великом броју не идентификују себе са хришћанством. Анкете проведене у Великој Британији показују да више од половине њених становника – први пут у историји – не сматрају себе припадницима било које религије. У анкети коју је провео Национални центар социјалних истраживања Британије 2016. године, уз учешће 2042 одраслих, њих 53% одговорили су на питање „религиозна припадност“ варијантом „без религије“. Међу лицима узраста од 18 до 25 година проценат нерелигиозних још је већи – 71%. Ради поређења, када је 1983. године проведено слично истраживање, само је њих 31% одговорило да не исповеда ниједну веру.

У континенталној Европи ситуација се чини да је гора. Подаци анкете проведене 2014-2016. сведоче да већина младих (више од 50%) у старости од 16-25 година у земљама као што су: Чешка, Естонија, Швајцарска, Холандија, Мађарска, Белгија, Француска, Финска, Данска, Норвешка, Шпанија, уопште себе не доводе у везу са неком религијом. У Португалији тај показатељ износи 42%.

Секуларна идеја, која све више и више улази у ум људи, крајње је негативно настројена према религији, посебно према хришћанству; она у религиозној вери види свог идеолошког притивника. Под окриљем секуларног хуманизма јавља се представа о апсолутном достојанству човека и постојању такозваних „универзалних“  вредности које треба да су у основи неке глобалне цивилизације. Међутим, под универзалним вредностима не сматрају се више духовно-морални оријентири који су у основи свима религијама и једнако обавезни и за верујуће и за неверујуће људе (Не убиј, Не кради, Не сведочи лажно и др.).

Хуманистички морал потиче из гледишта да је једино ограничење људске слободе - слобода других: морално је оно што не утиче на интересе других; неморално је оно што нарушава њихову слободу. Схватање апсолутне моралне норме, као и схватање греха, у савременој хуманистичкој етици потпуно одсуствује из разлога што она одбацује Бога и оне законе које је Он дао људској заједници. Али, ако морал постане релативан, онда се слобода претвара у распуштеност из разлога што је само моралност способна да ограничава и управља према добру слободни избор човеков. Високопреосвећени Митрополит се позива на истраживање спроведено у САД и Енглеској, из којих се види да Европа постаје једини континент на свету где се број хришћана постепено смањује. Са 560 милиона људи 2015. године, биће их 501 милион 2050. године. То је зацело поражавајућа прогноза и  одражава тужну тенденцију на верској карти Европе. Он се позива и на стање хришћана у САД, где је интересовање за религију веће него у Европи, где, штавише, они који себе сматрају „неверујућим“, верују у постојање Бога.

Митрополит жали што је у великом броју европских протестантских Цркава дошло до црквеног признања и благосиљања  једнополних веза, што представља капитулацију пред светском либералном идејом о правима и слободама човека. Неке добро организоване мањинске групе са успехом намећу своју вољу већини под изговором поштовања људских права. Заправо, људска права су постала оруђе за манипулисање већином.

Високопреосвећени се пита зашто је Европа као историјски бастион хришћанства данас постала главном локомотивом и проводником таквих разорних процеса и идеја. Савремено слабљење хришћанства у западном свету може се упоредити са ситуацијом у Руској империји пред 1917. годину, о чему је говорио Свјатејши патријарх Кирил.

Значајну улогу у ширењу секуларних идеја врше и поједине секуларне европске државе својим утицајем на Цркву. Архитекте секуларног друштва разрадили су јуридичку страну питања: формално можете припадати било којој вероисповести, али ћете бити подвргнути у најбољем случају укору, а у најгорем – прогањау уколико желите своје поступке да мотивишете верским убеђењем. Ако лекар, нпр., одбије да изврши абортус или обави еутаназију позивајући се на своје верско убеђење, он онда нарушава закон. Ако сте, пак, свештеник и живите у земљи у којој су озакоњене једнополне везе, ви немате много шанси да одбијете такав „пар“ са венчања и да на томе остане а да вас не казни држава. Тако је председник Владе Шведске Стефан Левен изјавио да сви свештеници Шведске Цркве имају да венчавају једнополне парове, направивши следеће поређење: ја правим паралелу са медицинском сестром која одбија да обави абортус. Ако си запослена као медицинска сестра, дужна си да умеш обавити абортус, и тебе се ништа друго не тиче... Тако је исто и са свештеницима“.

Извор: Патријархиа.ру (обрада и превод Информативна служба СПЦ)