Катавасије: Српско црквено појање - нотни зборник

Катавасија (грч. καταβασία – силазак) је песничка форма коју сачињава низ ирмоса чији је задатак да у тематском смислу везују тропаре канона са библијским песмама. Ирмос, тачније његов творац – химнограф – то постиже тако што новозаветни догађај који се празнује настоји да доведе у везу са садржајем библијске песме. На тај начин ирмос служи као образац тропарима који следе, и по напеву и по ритму. Прва од девет песама је химна благодарности коју су појали Мојсије и синови Израиљеви после пролаза кроз Црвено море (2 Мој 15, 1-10). Друга се заснива на Мојсијевој песми пред његову смрт (5 Мој 32, 1-43).

Трећа песма је радосна химна пророчице Ане, мајке пророка Самуила (1 Сам 2, 1-10). Четврту песму представља молитва пророка Авакума који је предвидео долазак Господа на свет (Авак 3, 1-13). Пета песма је молитва пророка Исаије и његова радост због доласка Спаситеља на свет (Ис 26, 9-19). Шеста песма је молитва пророка Јоне у утроби кита (Јона 2, 3-10). Седма и осма песма су молитве пуне наде, химна три младића који су чудом остали неповређени у пећи (Дан 3, 26-45; 52-90). Девета је песма хвале Пресвете Богородице (Лк 1, 46-55). Иако се говори о девет песама, у пракси се, међутим, пева осам, с обзиром на то да се друга песма изоставља (осим током Великог поста) због свог тужног и укорног садржаја која као таква не одговара новозаветној радости. На велике празнике катавасија се састоји из понављања почетног ирмоса, док на мање празнике (у ту групу спада и недеља) катавасију чине ирмоси другог сродног или блиског празника. На посведневним јутрењима узимају се само 3, 6, 8, и 9. ирмос последњег канона.

Катавасије су сврстане у три групе: минејске, триодске и пентикостарске. Помињу се у најстаријим рукописима Јерусалимског типика. Пропис о певању катавасија током црквене године прописан је Типиком. Катавасија је певана од стране два хора (две певнице), који би силазили с певница до средине храма где су се сусретали да би заједно отпојали закључни ирмос. Отуда, вероватно, долази и сам назив песме (катавасија-силазак).

Зборник катавасија српског црквеног појања начињен је за потребе учиника и студената наших богословских училишта, али и свих оних који настоје да тачно науче  црквно појање. Приликом нотирања катавасија ослањао сам се на писане и усмене изворе. Постојећи нотни записи катавасија Корнелија Станковића, Стевана Мокрањца, Ненадa Барачког, Бранка Цвејића и Стефана Ластавице, консултовани су у значајној мери. Међутим, изузев Сретењске, по запису Стевана Мокрањца, ниједна друга катавасија из пера поменутих мелографа није дословно уврштена у овај зборник. Занимљиво је да се код мелографа ретко срећу записи триодских катавасија. То је вероватно зато што се поједини ирмоси ових катавасија често певају на свакодневним јутрењима чиме се отвара питање јесу ли ове катавасије уопште сматране утврђеним песмама.

Усмени извор имао сам у појању блаженопочившег патријарха српског Павла и епископа шумадијског Саве. Српског првојерарха сам дуги низ година слушао за певницом и од њега учио црквене напеве, као и од архимандрита оца Јована Радосављевића, дугогодишњег наставника црквеног појања у Призренској богословији, који је и сам учио црквено појање од патријарха Павла. С друге стране, аудио снимци појања владике Саве у значајној мери су допринели обликовању овог рукописа катавасија. Практично знање које су ова двојица знаменитих српских архијереја имали из области црквеног појања, као и њихово поимање литургијске музике у свези с химнографијом, сврстава их међу најзначајније представнике богослужбеног појања друге половине 20. века у нас. У прилог томе, навешћу пример седме песме Васкршње катавасије – на исти начин записане од стране свих мелографа – чији је мело-поетски однос патријарх Павле делимично редефинисао у складу са сопственим уверењем да химнографске садржаје појац треба да тумачи словесно, са разумевањем, а никако према некритичком аутоматизму. Наиме, док су записивачи забележили-Отроци от пешчи избавивиј бив человјек // страждет јако смертен (мелодијска станка је, дакле, након речи человјек), дотле је патријарх појао-Отроци от пешчи избавивиј // бив человјек страждет јако смертен (мелодијска станка је након речи избавивиј). Сматрао је да такво мелодијско разграничење више одговара смислу текста који казује да Онај који је избавио младиће из пећи // постаде човек, пострада као смртник…

Овај приручник, дакле, представља својеврсну синтезу ранијих нотних записа црквеног појања и актуелне појачке праксе. То је интегрални нотни зборник свих деветнаест катавасија који до сада није сачињен, и чији је изостанак, до извесне мере, оптерећивао процес наставе црквеног појања. Мој циљ био је да, на основу сопственог музичко-појачког и педагошког искуства у настави црквеног појања, начиним селекцију најбољих мелодијских мотива, ритмова и акцената у оквиру већ утврђених мело-поетских целина, тј. образаца. У том смислу, мелодијско-ритмичка проширења красе многе завршне (каденцирајуће) обрасце које су српски појци у прошлости знали, а данашњи тек треба да науче. Највећи изазов при бележењу катавасија представљао је избор конкретног мелодијског обрасца у ситуацији када постоје две или више варијанти, или када мелографске записе негира актуелна појачка пракса. Сматрао сам да би навођењем различитих варијанти у фуснотама били задовољени они појци или њихови наставници који песме препознају на основу  другачијег редоследа образаца.

Испод мелодијског записа потписан је црквенословески језик стандардним правописом. Што се акцентовања тиче, оно је у највећој мери сагласно са старијим, рускословенским начином произношења богослужбеног језика. Одступања су била нужна тамо где то мелодија није дозвољавала, било да се формирала или еволуирала у складу са српским начином акцентовања.

За разлику од постојећих нотних зборника српског црквеног појања, овај садржи новину која се тиче тоналности. Мокрањчев тонални концепт, заснован на нотирању свих гласова Осмогласника на тону еф (еф-дур, еф-мол, еф-молдур), потоњи мелографи су прихватили као стандардни. У овом зборнику је то измењено јер је извесно да се у појединим гласовима сачувала модална структура и да није могуће гласове српског Осмогласника свести искључиво на дур-мол тонални систем. С обзиром на то, први глас, који има одлике византијског првог гласа, односно дорске лествице, записан је тако да му је основни тон де (ре). Аналогија постоји и у случају петога гласа чији је основни тон а (ла). Упркос томе, треба знати да се у српској појачкој пракси интонација не доводи у везу с апсолутним висинама и да је у вези с тим Мокрањац изнео рационалан став када је у Предговору свог Осмогласника написао да сваки појац узима интонацију према природи свога гласа. Због лакшег усавајања и разумевања модално-тоналног принципа, тик изнад нотног текста назначен је пратећи, тј. лежећи тон (исон) солмизационим слоговима. Он је неретко статичан, али у појединим гласовима је покретан, у складу с кретањем мелодије, односно променом тонског центра. Назнаке за пратећи глас дате су само у првој и деветој песми, чиме сам сугерисао да се ради о препоруци. У исто време, овим сам желео да дам до знања нашим појцима који су – како нам саопштавају извори – у прошлости и „секундирали“ (пратили главног појца), да пратња не треба да буде у терцама или другим интервалима изнад мелодије, већ једино на основном тону испод мелодије. По томе се једногласно појање (које, додуше, са лежећим тоном чини латенти двоглас), разликује од вишегласног – две праксе које не треба мешати. Разуме се, све то требало би да обезбеди унапређена настава црквеног појања, заснована на учењу солфеђа, односно на музичком описмењавању.

Катавасије се певају антифонским, тј. тропарским напевом (у византијској појачкој терминологији под обједињеним термином ирмолошки). Спецификум представља напев којим се певају једино ирмоси и катавасије у оквиру осмог гласа, којег су Барачки и Цвејић управо због тога назвали катавасијским напевом. Заступљени су сви гласови, изузев седмог. Темпо извођења песама у овом зборнику није назначен, али треба имати у виду да се девет песама катавасија, особито празничних, пева свечанијим темпом и тоном.

Аудио снимак катавасија којим је допуњена ова публикација дидактичког је карактера и није начињен у сврху јавног емитовања, већ искључиво као помоћно средство у настави црквеног појања¹. Зборник, такође, садржи превод свих катавасија на српски језик, као и поглавље „Кад се поје која катавасија?“ преузето из 18. главе Великог типика протојереја Василија Николајевића.

Иако катавасије имају статус утврђених песама (чије ауторство се не може доказати, а у неким случајевима ни разумети параметри на основу којих је „утврђен“ њихов мело-поетски размер), то не значи да овај рукопис има догматске претензије. Жеља је приређивача да ученици и студенти из њега стичу основна знања, а касније их могу – како је говорио патријарх Павле – у личном појању донекле и кориговати: ублажити (руске) акценте, додати, односно, скратити украсне тонове, или уместо дужих певати краће завршетке, како је сугерисано у фуснотама. Неопходно је, међутим, стати на пут раширеној пракси произвољног кројења катавасија, чему би требало да допринесе појава овог појачког приручника. Свестан сам да ће зборник катавасија српског црквеног појања, први такве врсте, бити различито вреднован. Стилски гледано, рукопис донекле има одлике старинског појања који ће данашњим генерацијама појаца, навикнутим на бржа богослужења са све већом употребом савременог српског језика, можда деловати архаично. Управо таквим појачким наративом настојао сам да начиним макар симболичну везу између генерација српских појаца из прошлости, који су оставили видног трага на пољу литургијског појања, и наших данашњих појаца. У том односу ови други (ако су ревносни) пројављују се као поуздана и чврста карика у ланцу преношења црквене и културне традиције чији континуитет неће бити доведен у питање. За црквене појце било које епохе је, међутим, изнад свега најважнијa свест да се својим трудом „као живо камење зидају у дом духовни, свештенство свето, да би приносили жртве духовне, благопријатне Богу, кроз Исуса Христа“ (1 Пт 2, 5).

Издавач: Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве
приредио: др Предраг Ђоковић; рецензент: академик Димитрије Стефановић; нотографија: протођакон Драгиша Ђокић, стр. 158, Београд 2018.

Извор: Епархија сремска