Проф. Дарко Танасковић: Српске цркве не могу бити баштина Албанаца

Заговорници пријема „Косова” у Унеско, они исти чијим су гласовима наша културна добра уписана на „Листу светске баштине у опасности” комотно превиђају једноставну чињеницу да су споменици на Косову и Метохији стављени на листу угрожених и да их Кфор штити од Албанаца. На ову околност у разговору за „Политику” упозорава проф. Др Дарко Танасковић, дугогодишњи амбасадор Србије при Унеску, додајући да ми оне који подржавају Приштину у намери да постане чланица ове организације „узнемиравамо питањем”: „Рат је на КиМ завршен. Од кога онда прети опасност нашим споменицима? Да није можда од ових истих за чије се учлањење у Унеско залажете?”.

– Обично немају одговор – истиче Танасковић, иначе професор Филолошког факултета и стручњак за оријенталистику и ислам, филологију и некадашњи амбасадор СРЈ у Турској, Азербејџану, али и при Ватикану и Малтешком реду.

За наш лист говори о борби Србије да заштити своје светиње на Косову, да не дозволи прекрајање историје и отуђења споменика који представљају срж српске културе и духовности, која траје готово две деценије. И поред тога што су, 2004. у мартовском погрому, свет обишле слике српских цркава у пламену, велике западне силе и даље подржавају пријем такозваног независног Косова у Унеско, што би представљало ненадокнадив губитак за нашу земљу, Српску православну цркву и цео народ.

Иако су 2015. године на скупштини Унеска у Паризу, док је Танасковић био амбасадор наше земље у овој организацији, Албанци доживели пораз, сваких неколико месеци Приштина прети да ће поновити захтев за пријем у организацију. На КиМ се налази око 1.300 цркава, манастира и других објеката који чине културно наслеђе српског народа. При томе, четири храма СПЦ су већ 12 година на листи заштићених споменика културе, а у јавности се често полемише о начину на који су те светиње заведене у Унесковим списима и колико бирократски прописи ове организације иду наруку Србије.

Јесу ли четири споменика културе на КиМ, тачније четири православна храма, који су под заштитом Унеска заведени као византијско наслеђе, а не као наслеђе Србије и СПЦ?

Четири наша културна добра (манастир Високи Дечани, црква Успења Пресвете Богородице у Грачаници, црква Богородице Љевишке у Призрену и Пећка патријаршија) у документима Унеска не воде се као византијско, али ни као српско православно наслеђе већ као „Средњовековни споменици на Косову (Србија)”.
 
Може ли таква формулација да послужи као повод за одузимање ове баштине од српског народа и СПЦ?

Ова неутрална формулација, која свакако није срећна, сама по себи, засад не може да послужи као повод или, пре, оправдање за шиптарско посезање за тим културним и духовним  драгуљима српског средњовековља. Наравно, уколико би „Косово” постало чланица Унеска, сигурно је да би Приштина чинила све што је у њеној моћи да то чланство злоупотреби и „објасни” свету да ови културни и духовни споменици нису само на Косову у територијалном смислу, како стоји у релевантним документима Унеска, већ да је то споменичко наслеђе „Косова” као државе и интегрални део некаквог косовског културног идентитета. Албанци то, уосталом, и сада упорно чине, без обзира на реалност, а камоли неке обавезујуће правне и друге формулације или научно утврђене чињенице.

Да ли је уобичајено да заштићене споменике културе Унеско везује искључиво за назив државе или територије на којој се налазе?

Пракса у Унеску јесте да се културна баштина формално систематизује према територијалном припадању датој држави, а не према својој културно-историјској припадности. Ако се не варам, сем у случају неких јерменских светиња у Ирану, по правилу се не дефинише и не спецификује ни одредницама националне или верске припадности.

Значи ли то да изостављање националног предзнака на неки начин помаже косовским Албанцима у покушајима да присвоје културну баштину на КиМ?

С обзиром на нескривене амбиције шиптара на „Косову” да „расрбе” и  прогресивно  албанизују нашу духовну и културну баштину, било би свакако много боље да је она заведена с атрибутом „српска”. У једном тренутку ситуација је била и неповољнија. Приликом редовног разматрања стања заштићености споменика са „Листе добара у опасности”, на заседању Унесковог Комитета за светску баштину у Квебеку (2008), а под жестоким притиском неких утицајних држава које су управо у то време признале независност „Косова”, из текста закључка који се односи на наше споменика избрисане су све референце на Србију, као да они са њоме и са СПЦ немају никакве везе. Касније се, дипломатски, успело да име Србије, у загради иза речи „на Косову”, буде враћено у текст, што је и био максимум који се објективно, с обзиром на све околности, могао остварити.

Каква је могућност да ови споменици евентуално постану део некакве „косовско-албанске” баштине?

Уколико би „Косово” постало чланица Унеска, против чега се Србија засад успешно политички и дипломатски бори, формално би се наши средњовековни споменици на КиМ територијално водили под државним заглављем „Косовo”. Суштински, они никада не би могли постати део „косовско-албанске” баштине у историјско-националном смислу, јер их са културом Албанаца не повезује апсолутно ништа. Ко би могао прихватити, рецимо, апсурдну тврдњу да је Дечане градила стара албанска династија Нимани?! Не обазирући се на то, на простору који административно контролишу приштинске власти сва значајнија културна добра, а посебно она туристички атрактивна, систематски се обележавају на начин који сугерише да су изворно њихова.

То је разлог због којег „Косово” толико жели у Унеско?

И то је, несумњиво, један од разлога. За њихово упорно залагање мотив је, међутим, примарно политички – афирмисање државности „Косова” на међународном плану. Наравно, кад би се докопали места у овој специјализованој агенцији УН за образовање, науку и културу, они би је доследно користили као полигон за политичке провокације заоденуте у маскирну униформу образовне, научне и културне проблематике.

На који начин на претензије „Косова” да уђе у Унеско гледа светска стручна јавност?

Озбиљна, професионално одговорна стручна јавност не може гледати и не гледа позитивно на евентуални пријем „Косова” у Унеско, али, као што је познато, постоје и ешелони идеологизоване и/или плаћеничке псеудонаучне и псеудостручне мафије која је увек спремна да пружи квазинаучну аргументацију за безочне „културолошке фалсификате” својих налогодаваца. То је, заправо, својеврсни интелектуални тероризам. А тероризам, као што знамо, у одређеним околностима може да буде привремено ефикасан.

Да ли светска стручна јавност разуме улогу Србије и српских владара у стварању ових споменика?

Већ сам рекао да за озбиљну научну и стручну јавност ту нема недоумице или каквих сумњи, и то још одавно.

Шта Србија још може да учини како би заштитила своје културно наслеђе на КиМ?

Поред тога што се упорно бори против чланства „Косова” у Унеско, Србија мора да размишља и о томе какву би стратегију применила уколико би се једног дана догодило да Приштина ипак добије столицу у овој међународној организацији. У овом тренутку то није вероватно, али увек ваља бити спреман и за најнеповољније сценарије. Не бих сада говорио о томе шта би било разумно предузети у таквој хипотетичкој ситуацији. С обзиром на то да њени стручњаци немају приступ терену или да је он крајње ограничен, Србија се мора кроз разне видове међународне сарадње посредно старати о стању свог духовног и културног наслеђа на КиМ. Битан чинилац је и СПЦ јер је свештенство и монаштво животно на лицу места и у тешким егзистенцијалним условима. Уз одређену помоћ Београда, могу предузимати низ домаћинских, практичних и конкретних корака на побољшавању стања наших цркава, манастира и других сакралних објеката.

Какав је статус остале српске баштине на КиМ, манастира и цркава који нису заштићени, али су део светске баштине?

Да би неко културно добро могло бити кандидовано, тј. номиновано за упис на „Листу светске баштине” Унеска, оно претходно мора, уз поштовање прописане процедуре, у Србији бити увршћено међу културна добра од националног значаја и доћи на прелиминарни списак за Унеско. Потом следи пријављивање, уз израду сложеног номинационог досијеа. Ту нема пречица. Од пре извесног броја година, захваљујући високој стручности наших експерата, њиховој посвећености и доброј организованости, урађено је неколико веома повољно оцењених номинационих досијеа за упис на „Листу нематеријалног културног наслеђа”, попут онога за крсну славу, коло или нетом уписаних гусала. Пример успешне прекограничне сарадње у једној тзв. серијалној номинацији за „Листу материјалне културне баштине” представљао је заједнички упис стећака, чији су носиоци биле, осим Србије, БиХ, Хрватска и Црна Гора.

На који начин су у Унеску заведени остали заштићени споменици културе који се налазе у централној Србији?

Заведени су, логично, под државним заглављем „Србија”.

Извор: politika.rs