Перспективе: Фрања из Асизија

(Volker Leppin: "Franziskus von Assisi",Darmstadt 2018)

„Ни новац, ни рухо не желим од тебе, од сада зовем Оцем само онога који је на небу!“ Овим речима се опраштао Ђовани Батиста Бернардоне, наречени Францискус (Фрања) из Асизија (1181/82 1226), од своје имућне породице, живећи сав свој живот у сиромаштву, вазда настојећи да чини добро и дела саобразно imitatio Christi импетусу. Најпре као чудак одбачени Фрања је постао оснивач најзначајнијег монашког реда у средњем веку из кога потичу многи велики мислиоци и научници.

Протестантски историчар цркве Фолкер Лепин приближава се Фрањи из сасвим нове перспективе: он сплиће различите наративе и поставља их у први ред, запостављајући стриктну хронологију. Фрањини односи са породицом, друштвом и црквом испуњени су конфликтима, али и способношћу да друге одушеви својим харизматичним деловањем. Лепин тако описује портрет фасцинирајућег и значајног човека који је дубоко уверен у сопствену мисију.

Химна сунцу није аccessoire за екологе

Шта је Фрања зацело био: streetworker или духовник који је позивао на покајање? Фрања је разговарао са животињама и Птицама, а његова химна сунцу пева о ”брату Сунцу”, ”сестри Води”, ”мајци Земљи”. Није ли овај, у римокатоличком календару канонизовани светац, први учитељ еколошке молитве природи? Фрања је сав свој посед поклонио  сиромасима. Екологија, дијалошка спремност и социјална упућеност човека који је рођен око 1181, а 1226. умро, чине помало скептичним, вели аутор.

Фолкер Лепин, евангелистички црквени историчар са универзитета у Тибингену, написао је биографију Фрање из Асизија не потирући очигледни амбигвитет Фрањине личности, већ личност у свој противречности и закрчености мимо уобичајених клишеа о чудотворном, исцелитељном монаху-испоснику. Овом интенцијом аутор испуњава, наравно, типично очекивање од једне биографије. Са друге стране, он показује уверљиво да химна Сунцу није монденски accessoire за еколошки покрет. Слављен је Бог у рефрену: ”Laudato si, mi Signore”. Фрања се овде оријентише сходно 148. псалму и ослања на трећу главу књиге пророка Данила. Нису ту слављене твари, већ Бог кроз креатуре и зато што оне постоје. Химна Сунцу подсећа и на Спасисељеву Беседу на гори и Блаженства.

Само годину и по после смрти Фрања је проглашен за светитеља, и прве хагиографије су још тада биле написане у налог. Следикла су преправљања, нове биграфије и извештаји о његовим чудима. Да ли су ранији извори прећуткивали драму који су у Цркви и реду фрањеваца збивала и заправо намере револуционара Фрање неутрализовала? То је срж такозваног ”фрањевачког питања”, које је кроз једно откриће из 2015. године и објављену Vita (житије) из тридесетих година 13. века садржи нову храну. Лепин уводи читаоце у лавиринте извора који желе да опишу Фрањин живот. Тему за темом испутује аутор ”шта би могло да буде” у најстаријим изворима. Његов одговор није строго и критички оријентисан на изворе, већ сходно историјској или психолошкој плаузибилности на примерима појединачних случајева. Ово је методолошки рискантно, али је саобразно сижеу. Резултати су ретко када нови и често су опрезно формулисани презумтивно: тако је могло да буде.

У оно време се распадао градски поредак, новац је био шраф социјалног живота. Многи су  тада били осиромашени, а Фрањин отац je био богати трговац. Фрања није могао да отрпи социјалну критику Спаситеља коју је он дословно разумео. У моралној опреци са оцем, Фрања је у помесном бискупу осетио као некога ко га штити. Он није био теолошки образован, али је био добар познавалац људи, каткад својевољан, понекад и чудак. Није увек ишао праволинијски. У једној скурилној епизоди он је за време Петог крсташког похода 1219. у Египту посетио султана ал-Камила с намером да га увери да треба да се крсти и пређе у хришћанство, на шта је овај Фрању као безазленог лудака послао кући. Тако је Фрања, вели Лепин, хтео он то или не, постао део крсташких похода.

Фрањине идеје су стајала често насупрот другим људима, па и насупрот хришћанству, али му је ипак било стало да његови поклоници не мутирају у нову Цркву. Њему је било значајно да поседује папино допуштење да проповеда. И правила реда и његову структуру које је фромулисао папа је потврдио 1223. г.

После читања Лепинове књиге слика о Фрањи Асишком изискује коректуре. Ово се не може приписати само духу хиперкритичког прилаза протестантског аутора изворима. 

протопрезитер-ставрофор Зоран Андрић (Минхен)