Франк Рексрот: Весела схоластика. Научна револуција у средњем веку

(Frank Rexroth:Fröhliche Scholastik. Die Wissenschaftsrevolution des Mittelalters, C.H. Beck, München 2018)

”Сколастички” (лат. scholastica = школска наука/ знање, изведено из грч. σχολαστικός = онај који се учи, студент, припадник schole) није сасвим љубазан израз. Он сугерише старомодну крутост, појмовну досетљивост и изналажење до препредености – ништа што би се са ведрошћу могло спојити, као што историчар средњег века Франк Рексрот своју књигу насловљава, а ни на који начин могло довести у везу са ”научном револуцијом”, као што то стоји у њеном поднаслову. Тако, да појам који је настао пре 900 година, показује да се ова пежоративна ознака увек односи на припаднике друге научне школе, никако на себе саме.

У високом средњем веку у Европи се збила револуција која до данас одређује наш живот. Учени људи су се ослободили догматских премиса свога времена кренувши путевима својих питања. Франк Рексрот описује у својој књизи средњовековне научнике у својим новим школама, њихове емоције, идеје и открића на особито жив начин, приказујући слику коју ми данас имамо у науци. Када је Петер Абелар у 12. веку прокламовао примат ума у свим питањима (и при томе имао однос са својом ученицом Елоизом), то је био скандал. Али Абелар није једини који је својевољно своје сазнање желео да сам истражи и свој живот завешта ”схоластичком” учењу.  Франк Рексрот приповеда како су се ученици формирали у нове групе и школе, објашњава њихову приврженост и лојалност учитељима, њихову узајамну компетитивност и њихову доживотну везаност за своју школу и „mutuus amor“, узајамну љубав. Ученост је требало да буде независна од религиозних догми и да буде утилитарна, разлиставајући се у различите дисциплине. На крају те темељне трансформације европског интелекта стоји рођење универзитета.

Универзитети Европе су се налазили у преображајима. Политички финасијери их позвају на одговорност, подстичу њихову друштвену корист и повећавају конкуренцију. Слобода истраживања ће бити додирнута, као и све веће приватно финансирање професура. Уз ово долази и критика млађих истраживача који се жале на дугогодишњу зависност од феудално агирајућих власника професорских катедри. Аутономија наука стоји у диспозицији. Али како да се на то реагује? На ово питање се фокусира књига историчара средњовековне историје у Гетингену Франка Рексрота. Она је прилог савременој дебати о слободи истраживања, иако је ”само” предисторија и опис првих универзитета у 12. веку.

Аутор описује како су се од 1130.г. на ”спољашње циљеве” везано ”учено знање” у традицији artes liberales кроз нову, ослобађало уму обавезујућу науку. То се збивало у слободим школама у Паризу и околини, у којима је логика (дијалектика) била доминантни модус мишљења, писања и аргументовања. Велики катализатор таквог развоја је Петер Абелар, чијим је својствима и успесима посвећена два поглавља.

Учитељи нису неприкосновени

Иако су у овим школама читани највећма традирани текстови из антике, постепено се развија кроз доминанцију логичког аргументисања један нови, методски појам истине, који није више оптерећен моралном конотацијом. Скепса и критика ће постати научна врлина. Знање ће бити схваћено као процес који се мења и подмлађује. Овакви описи су под јаким утиском модерних научних револуција, као што стоји у поднаслову ове књиге, те тај појам можда треба схватити у специјалном смислу. Аутору није стало до идеализације таквог знања, већ до њихових социјалних, емоционалних и просторних услова. Аутор описује како се клима учења постепено мењала. Одавна су постојале школе при катедралама или ”слободне школе предузетничких магистара”. Учитељ је доживвотни узор, његов ауторитет неприкосновен. У исто време међу ученицима влада ривалство и љубомора. У 12. веку је почео да цвета идеал одрицања од света међу истомишљеницима, углавном изван градова, у руралним пределима.

Аутор показује да је ”комбинација између близине и агона” карактеристична за нову науку. Критика својих учитеља постаје достојна салона, а диспут постаје централни модус деловања. Монастичка и дијалектичка форма знања ће бити супротстављене: дијалектика је пракси страна, арогантне игре речи, а монаси владају само плитким и површним знањем. Такве полемике прекривају да и њихово стремљење ка теолошким и природно-философским питањима, ипак заједнички идеал еремитског обједињује.

Универзитет: корак натраг

Паралела са дијалектичким формама мишљења и школе остају на снази до 12. столећа у научним дискурсима, форми писања и појмовима истине. Рексрот скицира ”хуманистички дискурс” који је у духу античке традиције и епстоларне културе, као и јуристичкој науци у северној Италији, који истичу корисност. Због чега се, гласи инструктивно питање аутора, спајају тако различите форме науке око 1200. у Паризу, Болоњи, Оксфорду у тела које подсећају на гилде/еснафе, који ће се ускоро назвати universitas? Дијалектика односно логика губи унутар организације утицај, а научна слобода, као што је промена учитеља, се губе. Институтнациоализовање диференцираних наука, тако гледано, није зенит развоја, већ корак унатраг.

Истовремено ова књига пак чини плаузибилним да је аутономно стицање знања на универзитетима потребна институционализација. Тек кроз институцију ће поверење у систем бити генерисано, које је актерима, чак и оним ненаучним, релевантно. Рексротова књига осветљава савремену дебату о интеракцији науке, институције и друштва. Ова књига је уверљиви пледоаје да је слобода науке апсолутно неопходна. Има један дефицит ове иснтруктивне књиге, а који истине ради ваља поменути.

Абелар је крунски сведок епохе и њему су in extenso посвећена два поглавља,  али друга имена фасцинирајућег 12. и 13. века века су остала у сенци  - Албертус Магнус, Бонавентура, чак и Тома Аквински је само маргинално осветљен, а Вилхелм Окамски  и мајстер Екхарт само у уводним разматрањима овлаш дотакнути. А Јоханес Дунс Скотус или Роџер Бекон нису уопште ни споменути (sic!). Но и мимо тих евидентних дефицита, ми ово Рексротову књигу свесрдно препоручујемо како богословској, тако и широј академској јавности.

Протопрезвитер-ставрофор Зоран Андрић (Минхен)