Уснуо у Господу протојереј-ставрофор хаџи Илија М. Ђурић

На дан Светог великомученика Прокопија упокојио се у Господу протојереј-ставрофор хаџи Илија М. Ђурић, бивши старешина храма Светог Трифуна у Малом Мокром Лугу. Заупокојена Литургија биће служена у уторак, 23. јула 2019. године, са почетком у 9 часова, а опело у 11 часова, у храму Светог Трифуна.

Вјечнаја памјат: Протојереј-ставрофор хаџи Илија М. Ђурић

-Немојте да плачете, деда путује! Овим речима је једна од најмлађих унука проте Илије, од укупно 23 унучади, објаснила православну теологију. Њен деда, а наш најдражи прота Илија, отпутовао је у вечност. Прота Илија је оставио бројну породицу, велики број пријатеља на парохијама где је служио и шире и живот пребогат догађајима. Илија Ђурић је рођен 14. јула 1946. године у селу Клењу у Мачви, од оца Младена и мајке Босиљке. По мајчиној линији је из свештеничке куће Дукића. У родном селу је завршио основну школу, а средњу богословску школу завршио је у манастиру Крки. Пошто се оженио Босиљком Лацковић, рукоположен је за свештеника у селу Преодац, у босанско-петровачком намесништву Далматинске епархије, 5. септембра 1970. године, од стране епископа Стефана (Боце). Студирао је на Богословском факултету, а 1980. године је завршио новинарску школу.

Трудио се да ради најбоље што може. На почетку службе у страдалној Далмацији требало је зацелити ране Другог светског рата, поправити порушено али и опстати у једном богоборном времену. Прва парохија му је била у Шибенику, а затим је прешао у Кистање, где је живео док му је парохија обухватала села Ивошевци, са храмом Светог Јована Крститеља, Бјелина са храмом Свете Петке и Биовчино село са храмом Светих апостола Петра и Павла. У тим селима народ је био врло сиромашан, а дешавало се да у истој кући живе и људи и овце. Нису имали струју ни асфалтне путеве, а имали су воду из густерне (базен са кишницом). Народ се бавио сточарством (козе и овце) и виноградарством. Сва села заједно су имала око 1000 кућа, у којима су живели већином стари људи и деца, док су млади били на школовању или на раду у Загребу, Задру, Книну и Шибенику. На тој парохији прота Илија је био од 1970. до 1980. године, и ту му се родило пет ћерки: Драгиња, Мирјана, Љиљана, Биљана и Смиљана и син Кузман, који се упокојио убрзо по рођењу.

У Бјелини је обновио парохијски дом који је био запаљен 6. августа 1942. године, и у њему је са породицом живео од 1976. до 1980. године. Затим се преселио у Бенковац, где је живео од 1980. до 1986. године и опслуживао парохију коју су чинили пола вароши Бенковац са храмом Светог Јована, и села Буковић са храмом Светог Јована, Бргуд са храмом Светог Лазара Четвородневног, Кожловац са храмом Свете Недеље и Коларина са храмом Свете Петке. За време ове службе, прота Илија је са верним народом обновио храмове у Бргуду и Коларини, а у Бенковцу је подигао црквени дом са три стана, који је познат по томе што су се у њему састајали Срби на челу са др Јованом Рашковићем. У овом месту је добио два сина, Миладина и Младена. На тој парохији је опслуживао око 1000 кућа, а сваке недеље је служио у другом селу. Колега свештеник му је био Петар Дрек Јовановић, а после епископа Стефана управљање епархијом је преузео епископ Николај (Мрђа).

Бенковац је град на 50 км до Книна, а око 10 км од Каринског залива. Прота Илија је увек био у добрим односима са народом који га је ценио због тога што је дошао из Србије. И хрватско становништво је имало коректан однос према њему. Протиница Босиљка је радила у фабрици Југопластика у Бенковцу. Прота и његова породица увек су се са лепим речима сећали боравка у Далмацији и тамошњих људи. У Београду се често дешавало да стари пријатељи са далматинских простора сврате у храм где је прота служио.

Средином 80-тих година, прота Илија је намеравао да се врати у Србију, а прво место где је постојала могућност да се пресели био је Љиг. Међутим, на савет митрополита Јована, који му је раније био професор у Богословији, упутио је молбу Патријарху да буде премештен у Београд. Патријарх Герман је молбу одобрио, и 1986. прота Илија је са породицом дошао у главни град. У Београду су најпре живели око годину и по дана у Сремчици, а затим око 11 година у црквеној згради код храма Светог апостола Петра и Павла на Топчидеру. После НАТО бомбардовања, 1999. су се преселили у нови парохијски дом поред храма Светог Трифуна у Малом Мокром Лугу.

Прота Илија је у Београду најпре служио у храму Покрова Пресвете Богородице на Звездари, од 1. септембра 1986. године, а парохија је обухватала насеље Мали Мокри Луг од улице Живка Давидовића до Калуђерице и са леве стране ауто-пута до Учитељског насеља. На парохији је било око 1000 кућа, од којих је око 80% примало свештеника. На том простору је направљена још једна парохија 1992. године, а на њој је најпре служио свештеник Милорад Јовић до 1995. године. Њега је наследио отац Милан Јашић од 1995. до 1998. године. После су уз проту Илију свештеници били Зоран Максимовић (1998-2000), Александар Средојевић (2000-2007), Никола Николић (2007. до данас) и Миодраг Поповић, који га је наследио на парохији, а затим и на дужности старешине.

У време када је прота Илија био свештеник у Покровској цркви, тамо су служили познати београдски свештеници Илија Летић, Жарко Гавриловић, Жарко Аничић, Марко Срдић, Милан Протић, Бранко Ковачевић, Момчило Јанковић, Јован Милановић, ђакон Влада Микић, ђакон Бора Алексић, а старешина је био Миле Миловановић.

На предлог оца Илије, патријарх Павле је благословио изградњу храма Светог Трифуна, која је трајала од 1994. до 1998. године, када је храм освештан. Прота је зналачки руководио изградњом храма, што у времену оскудице и тешког живота у земљи, није било нимало лако, али уз велико пожртвовање становника Малог Мокрог Луга, градња је успешно приведена крају. Касније је храм стално дотериван, а круна рада на улепшавању храма свакако су фреске, дело ђакона Славољуба Радојковића, и иконостас, дело ђакона Миладина Ђурића.

У храму је одмах започео богат парохијски живот. На иницијативу проте Илије, почео је са радом пододбор Верско-добротворног старатељства, а ВДС је издавао парохијски билтен „Глас Светог Трифуна“, организовао велики број поклоничких путовања и хуманитарних акција. У храму је сваке среде служен акатист Светом Трифуну, а једном месечно света тајна јелеосвећења. Прота је домаћински организовао црквене свечаности и инсистирао да сви поклоници буду послужени. Неретко су у храм долазили парохијани са других београдских парохија, за шта су разлог били и протина личност, благост и лепа реч.

Прота је са супругом посетио Христов гроб 1997. године, а био је и велики пријатељ и поклоник манастира Хиландара. Успео је да се у 62. години попне на врх Атоса.

Прота Илија је пензионисан 1. марта 2018. године. Упокојио се на дан Светог великомученика Прокопија 21. јула 2019. године.

Преблаги Господе, опрости слуги своме Илији свако сагрешење, и усели га у место светло, у место свежине, место одмора, одакле одбеже свака мука, жалост и уздисање, где гледање лица твога весели све од века свете твоје.

З.П.