Да нам „срце“ у срцу заувек станује
Са благословом Његовог Преосвештенства Епископа ваљевског г. Милутина, у организацији храма Покрова Пресвете Богородице и под духовним вођством ђакона Славка Обрадовића, верници из Ваљева (њих 100) поклонили су се светињама Косова и Метохије од 23. до 25. августа лета Господњег 2019.
Молебан за миран и благословен пут у Покровском храму одслужио је протонамесник Дарко Ђурђевић, архијерејски намесник први ваљевски. Косово и Метохија је српски Јерусалим и човек по повратку одатле више није исти, јер се враћа са јачом вером и љубављу, рекао је отац Дарко. И био је у праву…
„Косово је срце Србије“ слушали смо сви до ивице заглушења. Има ли и, ако је одговор потврдан, колико га је у нашем срцу, понеки се запитали… Колико смо научили да волимо крајеугаони камен наше сопствености? Колико спремни да му принесемо молитве и љубави? Оног, на шта нас позива вековно благо тамо где би, како нас учи Свето писмо, требало бити и срце наше… Чули смо и да је света немањићка земља наша колевка. Има ли у нама макар и зрна свести о узвишености рађања и снази љубави Творца, којом она до данас рађа? Мучена, паљена и чизмом туђина гажена, и данас зове и чека, мајчински нежна и стрпљива. Парче тла више од земље саме, костима јунака нахрањено и молитвама светих освећено. Парче неба више од свода и облака, загрљај Божји који пред бурама земаљским стисак појачава. Баш као и врежа седам и по столећа старог Шам – дуда у порти Пећке Патријаршије, који плодове и данас доноси, налик молитвама у храмовима Пећке Патријаршије крај кивота светих који су један уз другог синовски стасавали: Саве III, Никодима, Данила II, Патријарха Јоаникија, Јефрема… Крај чудотворне иконе Богородице пећке у Цркви Богородичиној, где је по благослову игуманије мати Харитине протонамесник Живојин Кнежевић одслужио Свету Литургију заједно са братијом из Ваљева ђаконима Славком Обрадовићем и Мијом Бојиновићем, Ваљевцем који служи у Лепосавићу ђаконом Влајком Гођевцем и парохом у Осојану Јованом Цветковићем. Кроз богату историју светиње води нас сестра Мардарија, одговарајући истовремено на позиве припадника косовске полиције. „Требало би да нам дође још десет аутобуса данас. На вези смо с њима, уколико нешто затреба. Од 2013. они нас обезбеђују…“, објашњава повремене прекиде излагања. Након окрепљења у порти, наши аутобуси крећу ка царској лаври Високим Дечанима. Пут води кроз улице Пећи на којима српских трагова више нема. Табла са именом улице Била Клинтона објашњава и зашто. Свима који памтимо пролеће у сутон 21. века осећања помешана. Опростили смо можда, заборавити не смемо…
-Добар дан! Одакле сте? – на капији Високих Дечана осмехује се војник КФОР – а. Још их само ту има. Чување осталих српских светиња преузела је косовска полиција, етнички мешовита, бројчано зависна од становништва по окрузима.
-Из Ваљева, централна Србија… – одговарамо.
-Јесте ли православни? – наставља он са питањима. На наше:“Сви Срби су православни“, са поносом одговара:“И ја сам православац“, показујући погледом на заставу своје Молдавије на рамену. Ту су и Италијани о чијој смо љубави и пожртвовању за Дечане више пута читали и слушали. Подигнута у 14. веку као задужбина Светог краља Стефана Дечанског у славу Вазнесења Господњег, велелепна светиња подно Проклетија живо је сведочанство славе Божје и љубави наших светих предака који су је њој принели. Залог вечности свих који се српским именом зову. Лепота која исцрпљује дефиницију тог појма на свим језицима. Сам поглед на храм, фреске и порту рађа у човеку прегршт узвишених осећања, а бистра и хладна вода са извора гаси жеђ као ниједна на свету. Бар колико је потписници ових редова познато… Након целивања моштију ктитора, у манастирској продавници песмом и духовитим досеткама радост умножава отац Дамаскин. Сви би што више домовима да понесу. Иконице, магнете, тамјан, али и чувена дечанска вина. За успомену групна фотографија…
Васкрс светиња царског Призрена
Следеће одредиште – манастир Светих архангела крај Призрена, задужбина цара Душана Силног. Више пута рушен и обнављан. Последњи пут у мартовском погрому 2004. Обнова је у току. Храма још увек нема и Литургије се служе у капели. У гостопримници манастира добро познато и драго лице проте Радивоја Панића из Храма Светог Саве из Београда. Како рече отац Славко, најзаслужнијег што смо данас овде, јер је припрему путовања свесрдно помогао. Баш како и косметске Србе годинама уназад помаже. Крај гроба цара Душана, прота Радивоје својим казивањем провео нас је кроз славну и страдалну прошлост светоархангелске светиње у кањону Призренске Бистрице. Први озбиљнији покушај обнове збио се осамдесетих година прошлог века, када недавно почивши архитекта др Пеђа Ристић оснива Друштво пријатеља манастира Светих архангела. Потом, нова страдања од албанских екстремиста… Не смемо оставити наше цркве и манастире, свети Немањићи су себе у њих уградили, закључује прота Радивоје Панић.
Царски град на Бистрици некада је имао по једну богомољу за сваки дан у години. Било је, дакле, 365 цркава и капела у њему, прича нам ђакон Влајко Гођевац. Говорило се равноправно српским, турским и албанским језиком. И сви су међу собом знали да на сва три језика разговарају. Данас, само успомене. Срба у царском граду тек петнаестак, уз педесет ученика Богословије „Светих Кирила и Методија“. Ове године уписујемо девету генерацију ученика откако је школа обновљена 2011. Добро је, немамо никаквих проблема, прича нам наставник јеромонах Исидор, родом Лозничанин. Црква Богородице Љевишке из 14. века још једна је задужбина највећег ктитора тог доба Светог краља Милутина и још један споменик културе који је на листи УНЕСКО – а. У њој служи Ђорђе Стефановић, још један мисионар из Ваљева на светој српској земљи. Данас Љевишку зову старом саборном црквом. Нова је Црква Светог Георгија, такође место поклоњења. Призренска чаршија врло жива, пуна лепих угоститељских објеката на бистричком кеју и занатских радњи. На макадамском путу налик ваљевском Тешњару могу се срести и кочије. За часак носталгије и осмех у објективу телефона…
На путу до домаћина у Великој Хочи је поклоњење обновљеном манастиру Светих Козме и Дамјана у селу Зочиште, југоисточно од Ораховца. Мир и топлина који исијавају на сваком кораку у бајковитом дворишту оно су што намернике са свих страна овде доводи.
У вечерњим сатима у парохијском дому Храма Светог архиђакона Стефана у Великој Хочи добродошлицу жели прота – ставрофор Миленко Драгићевић. Овде је дошао из Тршића пре 33 године. Каже, добро је. Бог се о свему брине… Вечера уз чувено метохијско вино, конак код домаћина и са свитањем Грачаница…
Радост рађања и победе живота
Свету Архијерејску Литургију служи Преосвећени Епископ рашко – призренски Г. Теодосије. Наши свештеници саслужују, а грачаничко сестринство анђеоским гласовима украшава богослужење. Међу учесницима литургијског сабрања и грчки војници из састава КФОР – а. Погледима се поздрављамо, у предачкој вери и без руковања препознати…
Владика Теодосије благодари на посети и дели нове радости из своје епархије. Највећа међу њима свакако је та да се у новије време умножио број вишедетних породица. Уз Божју помоћ, јаче наде и стратегије за опстанак на прадедовском огњишту нема, нити бити може…
Ка Газиместану пут води кроз Приштину. Градилиште какво се ретко виђа. Модеран град у коме за Србе, као и у свим осим Митровице, нема места.
На узвишењу у приштинском предграђу споменик у облику средњовековне куле и чувена Кнежева клетва. Слава и страдање Лазаревих јуришника и свега верног што сила Муратова није уплашила. О току битке историчари се знају не слагати. Нама Србима несагласје готово је природно… Сигурно је једно, на заборав се нема права. Посебно на тлу које су нам они најврлији животима купили.
-Нашем народу на Косову и Метохији је потребна наша подршка. Ширите причу даље, да сви дођу. Да се мирно и достојанствено поклањамо својим светињама и својој браћи и сестрама покажемо да нам је стало до њих, да су део нас- поручује вероучитељ Александар Павић, чије је познавање историје обогатило целокупан доживљај овог путовања.
Заштитнику светородне лозе Немањића, Светом архиђакону Стефану, посвећен је манастир Бањска, још један цвет ктиторске градине Светог краља Стефана Уроша III Милутина. Добродошлицу пружа настојатељ манастира протосинђел Данило и кратким излагањем упознаје нас са историјом светиње, коју су градили најбољи мајстори средњег века. Како наши, тако они са приморја Јадрана… Најдрагоценије реликвије Бањске, уз гробно место ктитора, јесу икона Пресвете Богородице, копија Казанске из 19. века и честице моштију небеског покровитеља Светог архиђакона Стефана. Предах на трему, а потом повратак у Ваљево. Иако није било у плану путешествија, уприличена је посета новоизграђеном Храму Светог Василија Острошког у Лепосавићу. У знак љубави и благодарја ђакону Влајку Гођевцу, који се као прави домаћин својим завичајцима од првог тренутка нашао при руци. У порти мобилијар за дечју игру и споменик Патријарху Павлу, чије су 34 године живота на Косову и Метохији оставиле свете трагове. Баш као и у свима који су се ова два дана обрели у светој српској земљи. Оној, која нам у срцу живи, јер и то наше срце део је ње у којој се родило наше биће. Шта год да светски моћници кажу, слово је у штампи. Пролазно, попут свега на земљи. Ако истински разумемо царство коме се Свети кнез Лазар приволео, чувајмо Косово и Метохију у срцу. И поклонимо се благу које су нам свети преци даривали. За све дане и за вечност…
Ј. Ј.
Извор: Епархија ваљевска
