Радошу Љушићу уручен ореден Светога Саве

Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски Г. Амфилохије, у понедељак 4. фебруара 2008. године, уручио је директору Завода за уџбенике Радошу Љушићу Орден Светога Саве другога степена.

Митрополит Амфилохије је орден Љушићу уручио у име Патријарха српског Г. Павла и Светог Архијерског Синода Српске Православне Цркве.

У присуству чланова Светог Архијерејског Синода, министра вера Радомира Наумова, министра трговине и услуга Предрага Бубала, потпредседника САНУ Николе Тасића, бројних академика, професора универзитета и књижевника, Миторполит је рекао да је високо црквено одликовање додељено Љушићу јер спада међу наше врсне историчаре који је осветлио српску историју 19. века од Карађорђа.

'Потичући са страдалног Косова и Метохије, он је љубав према своме Отачаству показао као директор Завода за уџбенике унапредивши његову делатност а својом ревношћу и широким хоризонтима поимање културе и просвете', рекао је Митрополит.

Одликовање је, према речима секретара Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве, протојереја- ставрофора Сава Б. Јовића, предложио Митрополит Амфилохије и Синод га је доделио уз сагласност Патријарха Павла, за Љушићево 'истрајно сведочење о Исусу Христу и љубав према Светој Православној Цркви'.

Захваливши се на високом признању, Љушић је у беседи истакао да су 'херојска и духовна вертикала које одликују целу српску повесницу биле везане за српску државност а најважнија установа кроз цео миленијум била је Српска Православна Црква'.

По његовој оцени, 'Српска Православна Црква је и данас најјачи кохезиони фактор српског народа и немерљива је њена духовна, културна и политичка улога у историји Срба'.

'Видовданска етика и светосавска црква су основни носиоци српског народног бића', рекао је он и истакао да организација Српске Православне Цркве повезује расуте Србе од Владивостока до Ванкувера.

Љушић је упозорио да 'они који имају на уму добробит свог народа не би смели да се одричу Српске Православне Цркве нити да понове огрешење какво је учињено после 1945. године'.

Уредник у Заводу Драган Хамовић је као уздарје уручио икону Светога Саве, рад жичких монахиња.

На крају, доносимо говор проф. др Радоша Љушић у целини

Ваше Високопреосвештенство, Ваша Преосвештенства, Часни Оци, Господо Министри, Драги Пријатељи,

Српску повесницу одликују две вертикале – херојска и духовна. Бавећи се херојском вертикалом у књизи ''Вожд Карађорђе'' навео сам три њена међаша – Милоша Обилића, вожда Карађорђа и војводу Мишића. Друга српска вертикала, духовна, често испреплетена с херојском, битна је саставица српске повеснице. И она је имала исто тако знамените личности међаше – Светог Саву, бројне пећке патријархе, као што је био Арсеније Трећи Црнојевић, цетињске митрополите оличене у Петру Првом Светом, карловачке митрополите попут Стевана Стратимировића, београдског митрополита Михаила, владике Николаја, па све до Његове Светости Патријарха Павла.

И херојска и духовна вертикала чврстим нитима везане су за српску државност. Средњи век српске државности обележио је симфонијски однос цркве и државе, те је сасвим разумљиво да је СПЦ скоро све наше владаре прогласила светитељима. Покоравањем наших средњовековних држава, остала је да предводи Србе само СПЦ, да би јој се у томе прикључиле две нововеквоне државе од почетка 19. века. Васкрсом државе није обновљена, између ње и цркве, средњовековна симфонија, али међу њима није било ни већих раскола, све до успостављања комунистичке владавине. Црква и монархија биле су блиске, црква и република биле су удаљене, чак веома удаљене – на штету свих нас.

Српске државе су настајале и нестајале, СПЦ све време је опстајала. Цркви је било лако да врши своју духовну мисију док су постојале српске државе, а било јој је знатно отежавајуће кад њих није било. Али њена моћ, снага и мисија мери се по периоду када српских држава није било, као и по оном времену када смо се утопили у југословенску заједницу народа. Она је тада Србима била и црква и држава. Иако бисмо хтели да издвојимо најважнију установу српског народа током његове хиљадугодишње повести – нема сумње да је то СПЦ! А у нашем образовном систему она једва да је и помињана, а и када је то чињено, представљана је више као политичка а мање као духовна институција. У нашим уџбеницима могла се наћи једна лекција о Пећкој патријаршији и то је било све, изузимајући још понеки узгредни помен с неутралном или негативном назнаком.

Иако Вашем сабеседнику није било забрањено, морао се борити с невидљивим притиском ''модерности'' како би себе убедио да у уџбеницима за основну и средњу школу уведе лекције о Цетињској митрополији и Карловачкој митрополији, одн. патријаршији. А немерљива је њихова духовна, културна и политичка улога у историји српског народа.

И данас када живимо у неколико држава, СПЦ је најјачи кохезиони фактор српског народа, не смем да кажем српске нације, јер нисам сигуран да ли смо икада успели да је ваљано обликујемо, као на пример Бугари. Чак и тамо где нема, или где није било српских држава у нашој повесници, било је СПЦ, њених свештеника, цркава и манастира, богослужбених књига, литургије и црквеног појања, верских обреда и народних обичаја. Тамо где се очувала српска црквена организација, било је, и сада има Срба. А тамо где је нестало и једно и друго, као неми сведоци нашег постојања остали су црквени споменици, с њима и српски светитељи.

Видовданска етика, симбол херојске веритикале и светосавска црква, симбол духовне вертикале, основни су носиоци српског народног бића током целе његове историје. На њима би Срби морали да темеље будуће јединство српске нације и до данас подељене државношћу, језиком и писмом. Да будем конкретнији, православан корпус српског народа (оставимо за часак оне Србе који су преверили у римокатоличанство и ислам) био је и остао у нововековној повести биполаран – обреновићевци и карађорђевићевци, партизани и четници, екавци и ијекавци, ћирилаши и латинаши, по државотворношћу Србијанци и Црногорци, и тако све до јучерашњег дана… Уз благу дозу конзервативизма, толико потребног српском роду да га смири и онемогући у државотворном експериментисању, Срби морају испочетка да раде на оставрењу неоствареног културног, националног и државног јединства, ако су за то сачували довољно народне снаге.

Свети Сава је створио црквену организацију и осмислио је законима, идејом и духом светосавља. Од тада до данас оргнизација СПЦ својом административном мрежом и својим мирским и духовним свештенством на једини могући начин повезује расуте Србе све до Владивостока и до Ванкувера. И само то је довољно да јој поклонимо више пажње, уважења и помоћи. Али права слика о њој стиче се када се узме у обзир њена саборна улога, њена православна мисија, њена светосавска идеја, њена духовна снага… Срби могу да буду и монархисти и републиканци, и конзервативци и револуционари, али ако им је на уму добробит свог народа, не би смели да се одричу СПЦ нити да понове огрешење какво су учинили после 1945. године.

Дозволите ми да упутим речи захвалности Његовој Светости, Патријарху Павлу и пожелим оздрављење и повратак на Патријаршијски престо, Светом Архијерејском Синоду и Његовом Високопреосвештенству митрополиту Амфилохију што су у мом универзитетском раду и у вођењу Завода за уџбенике препознали моју образовну и научну делатност и подарили ми ово високо признање СПЦ. Срећан сам што ми је уручено у присуству моје деце, мојих пријатеља и сарадника. Хвала свима.

Извор: rts.co.yu