Дијалог између православних хришћана и муслимана
Објављена је још једна научна монографија ђакона др Александра Прашчевића под насловом Дијалог између православних хришћана и муслимана.
Књига Допринос патријараха српских Димитрија, Варнаве, Гаврила и Викентија дијалогу са муслиманима (1920-1958) је изашла у издању Епархије рашко-призренске. Аутор је до сада објавио три научне монографије на исту тему: 1. Допринос Патријарха српског Германа дијалогу са муслиманима (1958-1990), 2. Патријарх Павле о исламу и муслиманима (1990-1997), 3. Допринос Патријарха српског Павла дијалогу са муслиманима (1998-2009).
Спис ђакона др Александра Прашчевића „Дијалог између православних хришћана и муслимана. Допринос патријараха српских Димитрија, Варнаве, Гаврила и Викентија дијалогу са муслиманима (1920-1958)“ представља научну монографију коју је аутор написао у склопу постдоктората на Теолошком факултету Аристотеловог Универзитета у Солуну под менторским руководством проф. Ангелики Зјака (Angeliki Ziaka).
Поставивши као предмет свог научног истраживања допринос патријараха српских Димитрија, Варнаве, Гаврила и Викентија дијалогу православних хришћана са муслиманима у временском периоду од 1920. до 1958. године, а тиме и њиховом суживоту на Западном Балкану, аутор се нашао пред нимало лаким задатком будући да се тема хришћанско-муслиманског дијалога у наведеним оквирима први пут обрађује на научној основи, што је без сумње условило изузетан истраживачки напор на плану консултовања адекватних архивских извора и рецентне литературе. Монографија је структурно подељена на увод, четири поглавља и прилоге иза којих следи адекватно развијена библиографија.
У првом поглављу, које је посвећено речи и делу патријарха српског Димитрија, аутор кроз више потпоглавља показује његов напор да у периоду од 1920. до 1930. године, дакле у првој поратној деценији, обнови међуверски суживот у највећој могућој вери, вођен максимом „Један је Бог“, при чему аутор констатује да је патријархов труд добио свој одзив у сличном поступању муслиманске стране што се симболично најбоље одсликало кроз целив покојном Патријарху од стране једног хоџе.
Ауторов смисао за уочавање и истицање битног у говору и деловању српских патријарха на плану унапређења дијалога православних хришћана и муслимана, мада присутан у целом делу, посебно је дошао до изражаја у другом поглављу монографије у ком су изложени напори патријарха српског Варнаве у периоду од 1930. до 1937. године да се очува и уздигне крхка верска трпељивост између православних хришћана и муслимана. Са великом пажњом и са осећајем за детаљ обрађена је међуверска мисија патријарха Варнаве, а посебно његова посета Босни, Херцеговини и Далмацији. Поглавље се завршава приказом опроштаја муслиманâ са православним патријархом Варнавом који сликовито сведочи о вредности његових уложених напора.
Вероватно најделикатнији период када је реч о односима, а не само дијалогу православних хришћана и муслимана јесте период од 1938. до 1950. године када је на челу Српске Православне Цркве био патријарх српски Гаврило. Било је то не само време страшног, незапамћеног покоља православних хришћана на овим просторима, већ уједно и време које је давало прилику обема верским странама за исказивање човечности према сабраћи друге вере. Вибрантност трећег поглавља које је аутор посветио овом периоду изразито је појачана чињеницом да је након Другог светског рата наступио изузетно тежак период за све верске заједнице у Југославији услед изразито антирелигијског става и прогона свих верника од стране комунистичких власти. Аутор са великим умећем показује адаптивност Српске Православне Цркве и њеног врха изазовима времена у коме се она нашла заједно са својим верницима, прихватајући братство и јединство као не само државни, већ и као општедруштвени постулат уз јасан позив на међуверску толеранцију.
Коришћена историјска грађа сведочи о плодоносним сусретима патријарха Гаврила са муслиманским представницима током његових посета Добоју, Сарајеву, Прибоју, али и о сложеним односима између православних хришћана и муслимана у окупираној Босни и Херцеговини, те о стању у хришћанско-муслиманским односима у епархијама бањалучкој, зворничко-тузланској, дабро-босанској, захумско-херцеговачкој и горњо-карловачкој. Аутор је посебно поглавље са правом посветио политичкој димензији хришћанско-муслиманских односа у Босни и Херцеговини током Другог светског рата, као резолуцијама босанско-херцеговачких муслимана које се тичу положаја православаца.
Последње поглавље у књизи посвећено је миротворној улози патријарха српског Викентија у периоду од 1950. до 1958. године као веома великог борца за верску толеранцију који је због тога са правом назван помиритељем хришћана и муслимана. Посебан и уједно веома важан део ове монографије чине Прилози у којима су дати први радови у нас на тему блискости и супростављености хришћанства и ислама, као и на тему толеранције, али и потресна сведочанства о „реметилачким факторима“ у хришћанско-муслиманским односима током Другог светског рата.
Израда ове монографије је за сваку научну похвалу не само услед њеног постигнућа на плану постављених научних циљева да се што објективније осветли православно - муслимански дијалог на највишем нивоу, већ и услед њеног постигнућа на плану осветљавања оних речи и поступака српских патријарха који су градили мостове братства међу православним и муслиманским верницима као важног друштвеног циља. За сваку похвалу је и то што ова монографија настаје у времену када је написано можда и превише текстова о томе шта све православце и муслимане дели, а премало оних који указују не само на тренутке, него и на модусе њиховог зближења. У том смислу ова изванредна монографија др Александра Прашчевића представља не само пун погодак у погледу испуњавања празнине у нашој научној ризници када је реч о теми православно - исламских релација, већ и у погледу давања примера какве теме нам требају данас ако хоћемо да идемо стопама наших мудрих верских вођа какви су били патријарси Димитрије, Варнава, Гаврило и Викентије.
Књигу најтоплије препоручујем за објављивање и читање уверен да је она велики допринос не само у богословским, већ и у друштвеним и историјским наукама.
Др Драган Симеуновић,
редовни професор Факултета политичких наука Универзитета у Београду
Путеви ка разумевању православних Срба и муслимана
Ако треба правити хијерархију односа православних Срба са било којом верском заједницом, онда прво треба видети са којом су верском заједницом православни Срби највише у додиру. Ако се суди по литератури и броју писаца свих врста, научника, публициста и новинара, видеће се да, по томе судећи, та верска заједница јесу римокатолици. Пре свега Хрвати, а онда и други, као на пример. Мађари. То је трагична грешка због које Срби плаћају крвљу, губљењем територија и на крају и идентитета. И поред бројних спорова које су православни Срби имали са римокатолицима, историјски подаци нам неумољиво показују да је то погрешно.
И у средњем веку, док су јужнословенске државе још постојале, заједнички живот православних и римокатолика се поред догматских разлика ипак одржавао на релативно стабилном нивоу. Католичке породице су играле крупну улогу на двору српских краљева и царева, а узмимо на пример которске Буће. Њих је чак и песма опевала показујући њихову моћ. Као на пример: „Царе даје ал Бућа не даје“. То је показивало колику је снагу имао протовестијар цара Душана, Которанин и римокатолик Никола Бућа.
Када долази до муслиманско-османских инвазија православно српско становништво бежи од погрома у римокатоличке земље, Мађарску и Аустрију. Од почетка се над Србе надвила прозелитска опасност римокатоличке цркве. Маса Срба је поунијаћена, римокатолицизирана и тако се претварала у Хрвате и Мађаре. Али, свеједно, и поред таквих притисака православни Срби се не враћају у исламску османску државу, показујћи где им је ипак боље. Српска православна модерна култура рођена је у Сент Андреји у римокатоличком окружењу. На територијама некадашње Аустрије изграђени су бројни храмови, па чак и сеоске цркве нису мање од Саборне цркве у Београду.
А шта се десило на другој страни где су владали муслимани? Ту скоро да није нетакнуто преживело ниједно ремек дело православне хришћанске уметности. Кад кажемо није преживело не мислимо да и данас не постоје Грачаница, Сопоћани, Пећка патријаршија, Дечани и други. Али како су преживели? Ниједан од ових храмова није остао нетакнут. Грачаница је једно време служила као штала. Србија је обновљена у борби са исламом, не са римокатолицизмом. Али упркос томе ова чињеница се некако потискивала. Није да у нашим историјским списима нема спомињања ислама. Али се све то некако умањивало и стављало под односе са Турцима, за које није спорно да су били муслимани. Али национални појам Турчин преовладава у опису односног периода. А нација је секуларна категорија. Заборавља се на оно, на шта упозорава Вук Караџић: „У царству турскоме ко гођ вјерује у свјеца Мухамеда, он се зове и јест Турчин“. Тако се види да су сви наши односи са „Турцима“ били односи са муслиманима. Зато када деца данас уче о Мишарској битци, где су се сукобиле „турска“ и српска војска, деца не знају да ти Турци нису никави етнички Турци већ босански муслимани, људи који су говорили српски језик. Уосталом њих предводи Сулејаман паша Скопљак, исламизирани Србин из Ускопља у Босни и отуд Скопљак.
Православни Срби као да су хтели да забораве тај страшни најдужи период своје историје који је трајао од 1344. године, од битке код Стефанијане, до 1912. године. А продужио се кроз качачки покрет и после Првог светског рата, Независној Држави Хрватској и рат од 1992. до 1999. године. Жеља да се то заборави види се из једног енормно важног податка. Велики историчар, академик Станоје Станојевић, уредио је „Народну енциклопедију српско-хрватску-словеначку“ у 4 тома. И у тој Енциклопедији, веровали или не, како нас учи Политикин забавник, нема одреднице ислам нити Мухамед. Добро сте прочитали. Као да су муслимани и тада огромна маса светске популације и веровесник ислама Мухамед за православне Србе неважни. А само 13 година пре појаве првог тома у Новом Пазару је владала исламска идеологија.
Већ из тог података види се колика је празнина у нашој литератури коју ваља попунити. Ако је за утеху, водећа личност наше Свете мајке Цркве, Његова Светост патријарх српски Ириниј ми је у једном давном разговору, док је још био Владика нишки, рекао да му је познати историчар наше цркве Ђоко Слијепчевић још давно пре тога казао да је за српски народ и Српску православну цркву много већи изазов ислам него римокатоличка црква. То даје наду да ће и политички делатници то разумети, а то до сада није био случај. Свестан те чињенице ђакон др Александар Прашчевић је кренуо да, барем део, те огромне празнине попуни. Изабрао је најдирекнији могући пут. Одлучио се да представи односе православних и муслимана од тренутка деловања ових двеју конфесија у заједничкој држави Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, створеној после Првог светског рата до данас. При томе, изабао је најважније представнике српског православља - патријархе Српске Православне Цркве. Са жељом да кроз представљање њиховог пастирског рада покаже како су они све чинили, што је у њиховој моћи, да живот припадника двеју конфесија учине што сношљивијим.
До сада је др Прашчевић обрадио и штамапао три монографије које је насловио „Дијалог између православних хришћана и муслимана“. У њима је анализирао деловање двојице патријарха који су на трону Српске Православне Цркве били пре садашњег поглавара Његове Светости Патријарха српског Иринеја. Ради се о две монографије које представљају допринос блаженопочившег патријарха Павла. Прва обрађује његову комуникацију и дијалог са муслиманима од 1990. до 1997. године, а друга контакте, активности и сарадњу патријарха Павла са муслиманима од 1998. до 2009. Трећа до сада објављена монографија односи се на дијалог са муслиманима који је обављао блаженопочивши патријарх Герман. Она покрива читав период његовог управљања Српском Православном Црквом. Све три књиге предстаљају велики допринос разумевању укупних православно-муслиманских односа у нашој држави, односно у нашим државама. Јер се заједничка држава распала у крвавом рату 1991-1999. године.
Када је сагледао свој учинак ђакон др Александар Прашчевић је лако схватио да, када је већ толико урадио, да нема смисла оставити по страни и период који је претходио делатности ове двојице патријараха, односно период који покрива време после Првог светског рата до устоличења на трон Светога Саве патријарха Германа. Зато је одлучио да комплетира историју односа православних и муслимана новом монографијом посвећеној анализи сарадње његових претходника са муслиманима. Свестан те чињенице прионуо је на мукотрпан посао и пред нама се налази нови рукопис насловљен са „Дијалог између православних хришћана и муслимана: Допринос патријараха српских Димитрија, Варнаве, Гаврила и Викентија дијалогу са муслиманима (1920-1958.)“.
Ја имам посебно задовољство и част да пишем неку врсту резенције за ову веома важну научну публикацију.
Основни поглед на публикацију која је преда мном јесте да се ради о веома студиозном научном раду. Аутор се потрудио да пронађе и отргне од заборава веома важна документа која би можда била изгубљена, да их он није прегледао. А литература је основни услов да једна књига, која претендује да буде научна монографија, буде ваљана и достојна да јој читалац поклони време. Судећи по томе, др Прашчевић је користио прворазредну грађу: Архив Светог Архијерејског Синода, Архив Кабинета Патријарха српског, Гласник, службени лист Српске Православне Цркве, текстове из дневног листа Политика, итд. На први поглед се види да се ради о прворазредној грађи. У принципу непознатој широј јавности. А то је оно што чини основ да се напише озбиљна научна монографија. Дакле када се има у виду који су извори, и кад се види да су они квалитетни, тешко је од талентованог и вредног аутора, какав је ђакон др Прашчевић очекивати слаб резултат. И то се у овом случају показало као тачно.
Рукопис представља изванредан и проверен избор информација за разумевање укупних православно-муслиманских односа на нашим просторима од 1920. до увођења у трон патријарха блаженопочившег господина Германа (Ђорића). Из њега се сваки заинтересовани може информисати на ваљан начин како су се ти односи одвијали. Посебно је важно да аутор скреће пажњу на праксе које су у нашој широј јавности потпуно непознате. Таква је рецимо промена вере из сасвим користољубивих разлога који са стварном вером немају никакве везе. Овде се ради о промени вере којој су приступали православци да би своје прељубничке везе легализовали. Јер ислам признаје полигамију, а православље не. Исто као што православље ограничава разводе бракова. Док ислам дозвољава неограничен број развода. Овакава пракса која је овде прецизно документована саблажњавала је предратну јавност. Тада су познати интелектуалци више пута мењали веру да би могли да склапају брак са разним женама. Овде, тај део монографије, показује сву противуречност правног поретка који је владао у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, односно Југославији. Тако да постаје занимљив не само онима који се баве укупним православно-муслиманским односима, верским дијалогом, и другим, него и онима који се баве историјом права на нашим просторима и упоредном правном традицијом. Зато што пружа изванредан увид у историју правне праксе у нашој тадашњој земљи.
Овај мали излет у конкретна правна питања која се тичу живота обичних људи требало би да буде пример колико је рукопис др Прашчевића користан и на много ширем нивоу него што је то верски дијалог православних и муслимана.
Књига показује да је врх Српске Православне Цркве чинио све што је било у његовој моћи да промени дуготрајно лоше међуверске православно-муслиманске односе. И то у сасвим промењеним околностима када Српска Православна Црква има далеко бољи положај, јер упркос једнакости традиционалних вера, загарантованој законом, краљ је ипак православац, берем номинално, исто као што су то и сви председници влада те државе. Овај рукопис показује да Српска Православна Црква није злоупотребљавала ту чињеницу. Што је најсигурнији доказ да је чинила све што је у њеној моћи да односе православних и муслимана унапреди.
Због свега реченог препоручујем ову монографиију свима који се баве међуверским односима. Јер ће из ње научити много ствари које нису знали. И сасвим сам сигуран да ће ова књига остати трајни извор за разумевање укупних православно-муслиманских односа на нашем простору.
Др Мирољуб Јевтић,
редовни професор на Факултету политичких наука Универзитета у Београду, оснивач предмета политикологија религије, и уредник и оснивач часописа Политикологија религије
