Православље у Аустралији

Једна од специфичности Православне цркве у Аустралији јесте та што, за разлику од других хришћанских вероисповести, њену историју у великој мери одређује тзв. дијаспора,. Реч „дијаспора“ користим намерно, јер она већ деценијама одражава стање на терену, долазак усељеника. У већини случајева усељеници су се у великој мери или интегрисали у тамошње друштво или асимиловали до те мере да културу својих матичних земаља у дијаспори доживљавају као нешто далеко од њих. При свему овоме, дијаспоралне заједнице су и даље значајне, па ни у Аустралији није изузетак. Приликом пописа становништва 2016. г. у савезној држави Викторији показало се да су 170.446 лица овако или онако грчког порекла. Мелбурн, највећи град Аустралије, важи за највећи грчки град изван Грчке.

До стварања православне дијаспоре долазило је углавном у одговору на геополитичке околности: глобалне и регионалне кризе проузроковале би таласе исељавања. Знатан број избеглица и прогнаника доспео је у Аустралију. Углавном се историја Православља у Аустралији може поделити на три фазе: почеци усељавања, међуратно доба и доба после Другог светског рата.

Рани почеци и међуратно доба

Пре 20. века у Аустралији је живео незнатан број православних. После британског насељавања овог континента 1788. г., према записима, четири руска брода упловила су пред колонијом Нови Јужни Велс. Наводи се да је приликом такве бродске посете 27. марта 1820. г. први пут одслужена васкршња јутарња служба, што је можда уопште прво православно богослужење у Аустралији.  Године 1898.  почела је изградња грчке православне цркве у месту Сари Хилс (Surry Hills), предграђу Сиднеја. Неколико година касније ударен је темељ цркви Благовести у источном делу Мелбурна. Једна мала православна заједница постојала је у улици  Спринг Стрит (Spring Street) у Мелбурну. Није имала свештеника, а финансијски помагао ју је руски конзул у Мелбурну.

После Првог светског рата настао је пораст православног становништва у тој земљи. Ратом изазвани изгони људи из матичних земаља, а нарочито после Руске револуције, присилили су их да крену у бели свет и потраже нову домовину. Мањи њихов број је доспео у Аустралију, где су настале мале православне заједнице. Односи између појединих заједница нису били увек хармонични. Залагање у том смислу грчког архиепископа Христофора (Кнетиса) локална грчка заједница није поздравила. Напетост између заједница, које су саме себе организовале, и епископа који су им наметали свој ауторитет, обележавала је даљу историју ових заједница. Првобитни конфликти у Грчкој архиепископији ублажени су свакако негде у време службовања митрополита Тимотеја (Евангелинидиса) од 1931. до 1947. године.

Па и у руској заједници долазило је до напетости између духовне и световне власти. Први руски свештеник у Сиднеју био је Инокентије Зеришев, који је опслуживао малу руску парохију при „Руском дому“ који се тада налазио у George Street-у у градском центру. Васкршња богослужења су услед великог броја усељеника одржавана у већим дворанама;  овај пут је о. Инокентије изазвао мали скандал зато што је васкршње јеванђеље на вечерњи прочитао и на есперанту. Руски усељеници су хтели да и у својој новој земљи у богослужење унесу делић своје „изгубљене“ отаџбине, те ову новотарију нису одобравали, па је о. Инокентија ускоро потом наследио архимандрит Методије, који је до тада пастирствовао у Бризбејну.

Све у свему,  било је више таквих конфликата у раном животу Православне цркве у Аустралији, јер се наилазило на неке отежавајуће околности. Приоритети духовних лица нису се увек подударали с приоритетима световних лица. Уз то, морало се рачунати са особитим карактерима људи који су потицали из различитих крајева матичних земаља.  Није постојао приручник како поступати с неком новом ситуацијом у дијаспори, па су свештеници поступали импровизовано, често правећи грешке. 30-их година 20. века, можда услед сурових услова живота за време светске економске кризе и из разлога што су се усељеници од пре Првог светског рата у међувремену већ били интегрисали, побољшани су односи између православних заједница и на видику су били плодови краћег времена стабилности.

Крајем међуратног раздобља поједине православне заједнице већ су се приближавале једна другој. Поводом 950 година од крштења Руса, 1938. године,  руска заједница је предложила да се подигне црква посвећена св. Владимиру, но овај се подухват није могао остварити услед недовољних финансијских средстава и  светског рата на помолу. Године 1942. купљено је имање са зградом која је претворена у цркву, у којој се и данас служи и позната је као руска црква св.  Владимира.  Освећена је уз заједничко учешће руских и грчких верника, чиме се приказало јединство двеју Цркава упркос етничкој разлици. Само 30 година касније о. Анатолије  Гилхенко, ондашњи старешина цркве, овако је изразио своја осећања: „Тога дана молили смо се сви ми заједно – наши просветитељи Грци и ми, руски народ, које су они просветлили пре 950 година“.

Пораст православних верника после Другог светског рата

После тог рата избеглице и усељеници приспели су у Аустралију у огромном броју, па је тиме православно становништво значајно бројчано повећано. Усељенички бум довео је тих година на овај континент 170.000 православних лица. Разлози за усељење били су разнолики, али су то била углавном ратом покренута лица са свог огњишта, док су други разлози били специфични већ за сваку етничку групу. Рецимо, неки Руси су нагрнули због комунистичког прогона, а други народи из економских разлога.

За Православље у Аустралији ово је значило пораст броја цркава и црквених организација какав се не памти.  Међутим, није се могло ни  помислити да над свима њима буде надлежан један епархијски архијереј. Године 1946. архимандрит Теодор (Рафалски) основао је у Сиднеју парохију за Русе. Првобитна црква светог Владимира више није могла задовољити верске потребе све већег броја православних, па је 50-их година подигнута нова, саборна црква у Стратфилду (Strathfield), у сиднејском предграђу. Временом је код свих етничких заједница из традиционално православних земаља настајала посебна јурисдикциона организација. У овом тренутку своје парохије овде имају Цариградска патријаршија, Антиохијска патријаршија, Српска патријаршија, Московска патријаршија и Румунска патријаршија. С православног богословског гледишта, према којем је у једном граду један архијереј, по светом Игнатију Богоносцу, овакво јурисдикцијско стање збуњује. Углавном, свака етничка група живи засебе и издвојено, те је и узајамна сарадња суздржана.

Наредних година настављен је пораст православног становништва захваљујући даљем имигрирању. Грци, Руси, Либанци, Сиријци, Румуни, Бугари, Срби и други православни верници доспели су силом прилика на овај континет. Антиохијска заједница је због рата у Либану доживела значајан пораст. И као раније код Грка, однос између „старих“ и „нових“ усељеника није увек био без трзавица. Ове трзавице између различитих етничких усељеника имају тенденцију да трају дуго и остану карактеристика усељеничких заједница у Аустралији.

Углавном се може рећи да увећање броја парохија не потиче од њиховог унутарњег сазревања, него углавном од спољних догађања и тиме условљених миграционих кретања, којима се црквене организације временом прилагођавају. Услед миграција настале су и неке социјалне потребе етничких група, што је водило подизању важних етничких инфраструктуралних објеката какви су школе и старачки домови.

Православље у Аустралији данас

Православна црква у овој земљи делује углавном како је делала после Другог светског рата. Међутим, изменио се састав епископата, јер су у међувремену умрли старији архијереји. Године 2018. устоличен је митрополит Василије (Кодсаје) као нови архијереј Антиохијске архиепископије за Аустралију, Нови Зеланд и Филипине након што је умро митрополит Павле (Салиба), који је био епархијски архијереј почев од 1999. г. Јуна 17, 2019,  у Сиднеј је стигао новопостављени архиепископ Макарије (Гринизакис) да преузме службу првојерарха Цариградске митрополије. На свом доласку изјавио је: „Припадам Аустралији“, што је сигнализовало нови и визионарски приступ развоју Православља у Аустралији. Његов претходник на катедри архиепископ Силуан (Харкијанакис) био је у тој служби дуже од 40 година. Нови аустралијски јерарси, као српски епископ Силуан који је и рођен и школован у Аустралији, представљају смену генерација у вођењу појединих православних јурисдикција у тој земљи.

Све у свему, односи између православних великодостојника је веома срдачан, а однос између Грчке и Руске архиепископије је, упркос новонасталим охладнелим односима између Цариграда и Москве, сасвим исправан. Дакле, можда услед својих одвојених локалних егзистирања недавни прекид општења између Цариградске и Московске патријаршије није знатно нарушио стање на локалном нивоу.

Из часописа Religion in Kirche und Gesellschaft,  бр. 10/2019.        ,

превео протођакон Радомир Ракић