Петогодишњица прве енциклике о интегралној екологији папе Фрање

Енциклика  „Laudato si’ као компас у савременом кризном времену

Немачаки бискуп Франц-Јозеф Овербек је енциклику Laudato si’ ( = Хваљен буди/Слава Тебје), пет година након њеног објављивања, назвао „крајеугаоним каменом католичке социјалне доктрине“. Ово је бискуп саопштио поводом петогодишњице потписивања 24.5. 2015. ове прве декларативне еколошке енциклике која је прва у понтификату папе Фрање.

Шта је било планирано?

Ова енциклика је у круговима изван Католичке Цркве изазвала велику резонанцију, истиче предстојатељ „Комисије за друштвена и социјална питања“ Немачке бискупске конференције. ”Енциклика је прожета основним уверењем да екологију и социлани систем треба заједно промишљати: брига људи и заштита еколошког система су нераздвојиво везани један за други“. Укупно узев, Laudato si’ је апел за „наш живот и привређивање које је усмерено ка начелу екологије”, истиче бискуп из Есена. Папа Фрања то истиче сасвим јасно: „Ми стојимо пред великим задацима и морамо много да променимо да би људи и сва твар и у будућности на овој планети могли да живе”. Изван партикуларних интереса сви стоје пред одговорношћу и сносе бригу за заједнички дом“. На ову чињеницу је папа Фрања у фебруару подсетио у свом постсинодалном апостолском спису „Querida Amazonia”, истиче Овербек. У време корона-кризе немачки бискупи држе еколошку енциклику папе Фрање за компас у актуелној кризи. О петогодишњици објављивања ове еколошке енциклике је карактерисано лајт-мотивом мишљења да екологију и социјални живот треба промишљати заједно. Овербек је истакао да Папа види пред човечанством велике задатке.  

Које су темељне тезе енциклике Laudato Si’= Хваљен буди/Слава Тебје?

После енциклике Lumen fidei и апостолске епистуле (посланице) Evangelii gaudium, пред нама је енциклика Laudato Si’ као трећи велики документ из пера папе Фрање у трећој години његовог понтификата на катедри Св. Петра. Друга Папина енциклика (гр.εγκύκλιος = циркуларно писмо, папска или царска посланица) насловљена - Laudato Si’= „Хваљен буди“/“Слава Тебје“ - упућена је не само целокупној Католичкој Цркви, већ, као и енциклика папе Јoвана XXIII „Pacem in Terris“ (1963), ”свим људима добре воље”, односно целокупном човечанству. 

Екологија као топос у досадашњим енцикликама

Фрања је први папа који је егзистенцијално питање животне средине (екологије) ставио у средиште читаве енциклике, истакавши на тај начин драматичну стварност глобалне промене климе.

Иако је ово прва интегрална енциклика посвећена питањима екологије, папа Фрања није први који се дотиче еколошких питања у таквом истакнутом папском документу.

Почев од папе Павла VI (1963-1978) наследници на катедри св. ап. Петра јављали су се за реч о тој виталној теми. Папа Бенедикт XVI се у више наврата тој теми посвећивао, те су га италијански медији апострофирали као ”зеленог папу”.

Почетак је учинио папа Павле VI (1963-1978) својом енцикликом „Populorum Progressio“ из 1967. г. – три године пре прве УНО-конференције о заштити климе. Њена средишна теза гласи: ”развој” је више од научног напретка. Он мора бити мерен критеријумима као што су: у којој је он мери социјалан, праведан и доследан. Заштита животне средине није још изричито споменута. Као што вели Маркус Фогт, професор за социјалну етику на Минхенском универзитету, овај документ формулише ”опште оквире учења Рима о теми животне средине”.

Ватикан је 1970.г. послао једну делегацију на прву УНО-конференцију у Стокхолм. Папа Павле VI је 1971. г. упозоравао да  се ”човек излаже опасности да као последица неразумне експлоатације природе и сам постане њена жртва”.

Његов наследник Јован Павле II (1978-2005) је у својој првој енциклици „Redemptor hominis“ 1979. жигосао неконтролисано расипање енергије. Папа Карол Војтила је знао одвећ добро о чему говори будући да је као бискуп у Кракау имао у изобиљу прилика да доживи чађ и гареж из оближњих  фабричких димњака.

У својој социјалној енциклици „Centesimus annus “постулирао је нови појам ”људске-екологије”, спојивши ”заштиту природе” са ”заштитом човека”. Разарање људске средине је још погубније него природне средине, и оно са абортусима чини ”културу смрти”. Папа Јован Павле је захтевао ”дубоки преображај у животном стилу модерног друштва конзума, посебно у богатим земљама”.

Заштита климе је била главна тема и у „Компендијуму црквеног социјалног учења“, који је објавио Папски савет „Jusitita et Pax“ 2004. „Клима је опште добро које мора бити заштићено“љ, јесте централни постулат и тенор овог документа.

Папа Бенедикт XVI (2005-2013) је папа који је у Ватикану наложио стриктно селектирање смећа. Он се у својој трећој енциклици „Caritas in veritate“ из 2009.г. у више одељака изражавао о теми екологије, посебно о субкритичној употреби енергије. Тенор његових апела се односио на солидарност међу генерацијама. Појам „људске-екологије“ свога претходника Бенедикт XVI је ситуирао у дубљи теолошки контекст. У свом говору пред немачким Парламентом у септембру 2011.г. истакао је политику партије „Зелених“, рекавши да иако еколошким покретом 70 година прошлога века „прозор још није био отворен“, ипак се „крик за свежим ваздухом“ није могао пречути. 

Динамика текста енциклике

Оригинал опсежног текста енциклике је писан на шпанском језику у шест поглавља.  Енциклика је компонована као тријадична методолошка структура: опажање- промишљање (суђење)-деловање. Први корак је опажање стварности/реалности, њему следи корак анализе из хришћанске перспективе и питање у чему лежи узрок да човечанство прети да разори планету и само себе, да би се на крају, као трећи корак, развио план/концепт деловања и њему саображено формулисала адекватна педагогија. 

Све је са свиме скопчано

Основна идеја је видљива у тексту: поједине области – природа, сиромаштво, миграција, разарање, биолошка разноликост (диверзитет), правда –не могу се изловано једно од других разматрати, јер је такав редукционизам на крају и довео целокупно човечанство у драматичну вишестрану кризу. Питање екологије као питање правде је једна од централних теза ове енциклике. 

Дијалог  и извори

Папа жели дијалог за изналажење пута за проблем. Дијалог значи отворене очи и спремност да себе саме променимо.

Папа се за текст енциклике инспирисао многим изворима које он као референце наводи. Овај процедере му је био значајан да би се видело да кроз енциклику говори целокупна Црква. Теолошка и спиритуална традиција долази до речи: Тома Аквински, Бонавентура, Романо Гвардини и наравно Фрања Асишки. Васељенски Патријарх Вартоломеј I представљају екумену, а исламски мистичари интер-религиозни дијалог. Папа Павле VI, Јован Павле II и Бенедикт XVI су веома често цитирани и  парафразирани.

Енциклика се тиче се целокупне планете, односно бриге за „заједнички дом“. Грчки појам οἶκος (кућна и привредна заједница) је у корену речи екологија и економија. Но еколошка-енциклика Laudato Si’ не почиње само сликом заједничког дома, већ доксологијом, односно химном Сунцу Св. Фрање Асишког, светитеља заштитника папе Фрање: „«Laudato si', mi' Signore.. – „Слава Тебје мој Господе...“

После таквог химнично-лирског почетка доминира трезвена проза са акривичним регистровањем, дијагнозом и поантираном анализом проблема, али лирски тон не ишчезава дефинитивно из 245 одсека ове опсежене енциклике. Лирски регистар се местимице преображава у тужбалицу – „наша сестра, мајка-земља“ ”уздише” и „вапи“ и „налази се међу обесправљаним и злостављаним сиромасима“. Иритирајућу двоструку улогу земље у фамилијарно-политичком и морално-теолошком смислу као „сестре“ и ”мајке“, ваља са благонаклоношћу видети као израз песничке слободе (licentia poetica). Но интенција води ка „универзалном братству“, која прекорачује планетарне међе и оквире, и екс-орбитантно избија у космичке димензије – као што је сходно хагиографским записима Свети Фрања Асишки „проповедао“ животињама и у својим химнама Сунце и Месец у њиховој лепоти прослављао као ”Божја створења”. Енциклика осцилира између радикализма и прагматичног реализма и у свом тоналитету и ритму се мења од „прозног“ у „лирски“ тоналитет.

У средини своје енциклије папа Фрања наговештава хитно потребну ”одважну културну револуцију”, након што је у ранијим одсецима оштро критиковао ”структурално перверзни систем комерцијалних и имовинских односа” који је довео до економске кризе, као и „технолошку парадигму“ којом се човек огордио у својој незаситости да земљу-планету израбљује. Но „културна револуција” у Папиној дикцији није позив на преврат и устанак, већ је позив на дијалог свих са свима! Он охрабрује своје читаоце да у смислу „глобалне екологије“ промене свој живот од индивидуализма и егоистичког усмерења ка заједничком животу, узајамном респекту  и благодарности, односно „братству и сестринству“ које сву Божју творевину спаја и сједињује. Као гест „социо-еколошког“ заједничарења Папа у фуснотама цитира једног суфистичког (исламског) учитеља, што је novum у папској енциклици.

Ево основних теза енциклике у резимираном виду:

Какав свет желимо оставити онима који ће доћи после нас? Ово питање се налази у средишту енциклике као брига за заједнички дом. Оно нас наводи на питање о смислу егзистенције и њених вредности, односно задире у темеље друштвеног живота и не може се одвојено разматрати.

Папа позива све појединачно и заједно – појединици, породице, локалне заједнице, народи, међународна заједница – на еколошко обраћење/обрт, што значи променити смер и са одговорношћу преузети одговорност за наш заједнички οἶκος (дом/кућу). За Папу је човечанство још увек способно за заједничку сарадњу на изградњи заједничког дома/куће. Људско биће је увек спремно на позитивну сарадњу и није све неповратно изгубљено, јер су људска бића способна да себе надиђу и врате се и одаберу добро и себе саме обнове. Дух антрополошког оптимизма провејава кроз целокупну енциклику. Папа Фрања већ од самог почетка подсећа да су и друге Цркве и хришћанске заједнице – као уосталом и друге религије – дубоко забринуте и размишљају над темом екологије. У више наврата он благодари протагонистима оваквих настојања.

Енциклика предлаже екологију целовитости (глобалну екологију), која јасно разликује људске и друштвене димензије нераскидиво повезане са питањем људског окружења. Имајући тај циљ у виду, Папа предлаже частан и отврен дијалог са свим актерима са свих нивоа друштва како би се створио јасан начин доношења одлука. Папа подсећа у овом контексту да ни један подухват не може бити плодан ако није прожет одговорном свешћу и савешћу.

Текст енциклике се завршава двема молитвама: једном понуђеном свима који верују у Бога који је Свемогући Створитељ, као и другом понуђеном онима који исповедају веру у Исуса Христа са рефреном којим енциклика и отпочиње: „Laudato Si’= Хваљен буди/Слава Тебје“.

Кохерентност енциклике чине њене кључне теме:

•          Уска и интимна повезаност сиромашних и фрагилност (крхкост) планете земље.

•          Уверење да је на свету све повезано

•          Критика технокртских парадигми и технологије

•          Позив на изналажења другог начина разумевања привреде и напретка; хумано значење екологије

•          Потреба за отвореним дијалозима и дебатама

•          Велика одговорност међународне и локалне политике.

Еколошка енциклика „Laudato si´" у реакцијама православних теолога

Папска енциклика „Laudato Si´“ – дословно ”Хваљен буди” – ”Слава Тебје” и за православне хришћане је важан документ вели грчко православни митрополит за Аустрију Арсеније (Кардамакис).

Не истиче папа Фрања улудо да предстојећи еколошки проблеми надилазе границе Цркава. Митрополит Арсеније наглашава да је тема екологије задуго била и остала тема у Православљу. Патријарх Димитрије I је 1989.г. 1. септембар прогласио „Даном Постања/Стварања“, а његов наследник на трону васељенских патријараха Ватоломеј I важи за „зеленог Патријарха“ и као такав је парафразиран од старне Папе у најновијој енциклици.

Митрополит истиче да превазилажење еколошке кризе изнуђује и једну битну духовну димензију. Он цитира библијски појам μετάνοια = преумљења, покајања и преобраћења, као одговарајуће држање у односу на Постање као дар Божји.

На званичној промоцији ове папске енциклике у Ватикану је 18.6.2015. г. био присутан и проминенти православни теолог, митрополит пергамски др Јован Зизиулас у име Васељенског патријарха. Својим присуством је  Православна Црква истакла фундаментални екуменски карактер ове енциклике. Са великим интересовањем је васељенски патријарх, Његова Све-Светост Вартоломеј I  читао другу енциклику римског понтифекса.

Патријарх Вартоломеј I је и сам често због свог еколошког ангажмана апострофиран као „зелени патријарх”, који је и сам пре неколико година објавио посланицу о екологији.

Митрополит пергамски др Зизиулас  истиче значај „Laudato Si´“ за целокупну екумену. Пред новинарима у Ватикану је предложио дан заједничке молитве за људско окружење као творевину Божју. „Енциклика папе Фрање је позив нама свима на јединство. То јединство ми можемо молитвама за људско окружење, пошавши од твари Божје, као што је она описана у јеванђељима, преко преображаја наших срца и нашег начина живота да допринесемо, тиме што ћемо се узајамно поштовати, узајмно волети и добро опходити са оним што нам је Бог подарио. За то смо ми Папи благодарни“. За митрополита Зизиуласа ова енциклика задире у „духовне димензије“. Он вели: „Црква би требало да грехе против природе и животне средине („еколошки грех“) укључи у општи списак грехова. Сваки хришћанин би требало да буде свестан таквог греха“.

Из православне перспективе је „еколошка аскеза“ – штедљиви однос према природним ресурсама веома значајна. За Митрополита ова енциклика има истакнути екуменски значај, јер раздвојене хришћане опомиње са какавим заједничким задацима смо сви суочени. Ми сви осећамо егзистенцијалне проблеме и морао их заједно решавати.

Присуство митрополита Јована Зизиуласа на конференцији за штампу у Ватикану је остентативни сигнал да је тема глобалне екологије ове папске енциклике универзална тема човечанства која надилази конфесионалне границе. 

Протопрезвитер-ставрофор Зоран Андрић (Минхен – Рим)