Епископ Лукијан: Цртице из раног периода Будимске епархије
Хришћанство је на простор Паноније дошло већ у I веку мисионарењем Светих Андроника и Јуније, сродника апостола Павла, крајем I и почетком II века. (види Рим. 16, 7). Има много археолошких налаза који сведоче о ширењу хришћанства на овом простору, како из времена пре Миланског едикта, тако још више и из каснијег времена. Панонија је, по временом установљеном црквеном устројству, била у оквиру источне Цркве, односно Цариградске патријаршије. Словени су живели у Панонији, дошавши из пра-постојбине, већ крајем V и почетком VI века. Дошли су заједно са Аварима, а основали су своје кнежевине: Моравску и Доњу Панонију. Године 796. Пипин Мали је поразио државу Авара у Панонији и та територијa је постала део Франачке краљевине. У црквеном погледу краљ Пипин је Панонију (десну обалу Дунава) изузео од Цариграда и предао у јурисдикцију Рима, мада Црква у то време није била подељена.
У јурисдикцији римске цркве, су спадали Панонија са Сирмиумом, као седиштем Св. Андроника, али и знатан део Балкана, па чак и Солун и Охрид.
Римска црква је дала архиепископу у Салцбургу већи део Паноније на управу. Салцбуршки епископи Ото и Освалд освештали су цркве у Панонији у градовима: Сала-бург (Salapurg, Блатно, данас Залавар), у Лeндави (Lindovels), Весприму (Palprunies) и Печују (Quinque basilicas).
У годинама 818-822 било је покушаја Словена да се осамостале од Франачке, али без успеха.
После рата Бугара и Франака, 827. године у којем је учествовао на страни Бугара, словенски кнез Прибина се измирио са Францима и добио у посед кнежевину Доњу Панонију уз реку Салу, и као престоницу кнежевине – град Весприм.Године 861. на сабору у Регенсбургу био је и кнез Доње Паноније, Коцељ, син Прибине. Тада је у његовој кнежевини било 32 храма. Ваља поменути да је 865. године архиепископ из Салцбурга за Божић био гост код кнеза Коцеља и служио литургију у граду Блатно (Mosaburg- данас Zalavár, Залавар).
Али и поред свега настојања Рима и Салцбурга, Словени у Панонији нису прихватали хришћанство на њима неразумљивом латинском језику. Зато су се кнез Моравске Растислав и кнез Паноније Коцељ обратили Цариграду (862.г.) да добију мисионаре на словенском језику.
Године 864. почиње мисија словенске браће Ћирила и Методија у Моравској и у Доњој Панонији. Због уређења правног статуса ове области у црквеном погледу, Света браћа Ћирило и Методије су око 867. ишли у Рим где је Ћирило примио велики монашки постриг а Методија је папа Хонорије хиротонисао за епископа и доделио му као дијецезу кнежевине Велику Моравску и Доњу Панонију.[1]
Мисија Свете Браће на народном и разумљивом словенском језику и словенским писмом имала је веома велики успех и у Моравској и у Доњој Панонији. Подигнути су многи храмови, основани многи манастири. Архиепископија Светог Методија је у те две словенске кнежевине имала 6 епархија и најмање толико и епископа.
Доласком на власт новог кнеза у Моравској, Светополка, и под утицајем Франачке, измењен је став државе према мисији словенских равноапостола, а у корист латина-мисионара из Салцбурга, па је стога Свети Методије прешао 884.године у Доњу Панонију где се и упокојио у граду Кално (или Блатно) 885. године.
После Светополка, стање у Моравској се вратило на пређашње, а у корист словенских мисионара, јер су синови моравског кнеза: Светополк II, Мојмир и Светогој године 899. вратили своју кнежевину Моравску под јурисцикцију Методијевих наследника. Чак су довели три словена епископа: Јована, Венедикта и Данила. Ова тројица епископа из Моравске хиротонисали су још тројицу епископа за Доњу Панонију. Тада, на крају IX века и почетком X века у Доњој Панонији је био словенски архиепископ са седиштем у граду Блатно, а имао је још три епископа: у Весприму, Печују и Ђуру (или Острогону).
Ово је време када су Мађари дошли у Панонију, али трајање словенске цркве, као плод мисије свете браће, се документује и након тога, чак и у XIII веку, а од XIV века све више.
Увидом у настанак римокатоличких епархија у тадашњој Угарској, како сами угарски историчари бележе, јасно је да су оне тек из времена када је краљ Стефан Арпадовић примио краљевску круну из Рима (1001. године).
На територији Угарске краља Стефана налазило се 10 епископа, наследника Светог Методија. Услов папе Силвестра II за доделу круне Војку (који је на крштењу назаван Стефан) био је да се уклоне словенски епископи са својих катедри а поставе латински епископи.
Тако је почело у време краља Стефана да једна по једна катедра прелазe из руке словенских епископа у руке латинских, мада је још увек то једна неподељена Црква.
Последњи словенски црквени центар у Угарској био је у граду Моришени, чији се кнез Ајтон (иначе крштен у Видину) одупирао краљу Стефану до 1030. године. Тада је напустио град и склонио се у оближњи словенски град и тврђаву Велики Свети Никола, где му је гроб пронађен у винограду једног Србина у XVIII веку.
Те 1030. године су коначно сви словенски епископи у Угарској збачени са својих катедри, а те године је основана и латинска бискупија у бившем Моришени, (од 1030. године по војводи освајачу града па до данас град се назива Чанад).
Шта се догодило са збаченим словенским епископима?
Угарски и папски документи сведоче да су епископи Словени у Угарској, мада збачени са својих катедри, ипак остали су у подграђима својих катедри. То је документовано за словенске епископе у Печују и Весприму, а свакако да је и у другим епископским седиштима било исто. Словенским епископима су и на даље припадали сви манастири (осим једног јединог латинског) и словенски свештеници. Живели су у релативно мирном суживоту са Мађарима чије је латинске епископе постављао Рим.
Велики, али и опасан, сусед Угарске на крају X и почетком XI века била је Бугарска, а после пораза Бугара 1014. ту је опет Византија. Ради добрих односа Угарске са моћним суседом, затечене словенске епархије, манастири и свештеници Словени су могли и даље да опстану у Угарској, живећи додуше некад лакше а некад теже.
Пошто су све новоосноване епархије у Угарској биле латинске и под Римом, словенски живаљ је од 1019. године био под јурисдикцијом Матодијевих наследника у Охриду, настављача кирило-методијевског предања.
Угарски краљеви су понекад узимали своје словенске поданике (у докумнетима званима „Расцијани или Раци“) и њихову Цркву у заштиту и издавали им у том смислу и повеље. Већ краљ Стефан I је дао једну повељу женском манастиру у Кнезу, који није спадао у јурисдикцију латинског епископа.
Извори набрајају много таквих манастира који се за разлику од латинских (и под управом Рима) зову „грчки“ јер им је седиште било на територији Византије.
Ово стање је потрајало и кроз наредне векове. Тако папа Инокентије пише свом архиепископу у Калачи 1205. да у месту Кнезе (део Весприма) постоји један епископ који не признаје римску јурисдикцију, па нека га приволе да се подчини Риму, али опрезно да не увреде Цариградску цркву, јер је на помолу „поновно јединство Цркве”. [2]
Исти папа Инокентије пише 1204. краљу Имри (Емерику), и прекорава га што у целој Угарској постоји само један латински манастир (!) а сви остали нису латински. [3]
Извори набрајају те манастире, и поред оног женског манастира у Весприму, помињу још и овe који нису латински: Тихански, Козме и Дамјана код реке Сале, Панонски Хум, Тормово, Пантелејмон на Дунаву, Свети Андреј код Вишеграда. За овај манастир Светог Андреје папа Хонорије пише 1221. године краљу Андрашу II да га узме и преда латинским монасима, али без скандала и да дотадашњим монасима обезбеде доживотно издржавање.
Ово се дешавало након доласка архиепископа Светог Саве у мировну мисију код краља Андраша II (око 1220.г.). Тада је већ Српска црква аутокефална и дотадашњи Раци „шизматици“ у Угарској су прешли из јурисдикције Орхидске архиепископије у јурисдикцију аутокефалне Српске цркве.
Краљ Андраш II је као добар хришћански владар дао, након склопљеног мира, Светом Сави пратњу својих великаша у пропутовању кроз Угарску па све до одласка светога преко реке Саве у своје „Отечество“ тј у Рашку.
У повратку после успешне мировне мисије и праћен угледним угарским великашима, Свети Сава је искористио прилику да се сретне са многим од словенских монаха и свештеника, и са својим Расцијанима-Рацима, како су Угри називали Србе. Међу поданицима Угарске је упознао и свога наследника Арсенија Сремца.
После ове мисије Светог Саве постоји документ за околину манастира Светог Мартина, Блатног Језера и Весприма, из године 1229.г. у којем документу се помињу монаси, монахиње и свештеници а који нису под јурисдикцијом Рима и неће да плаћају папску десетину. Поименице се помињу свештеници: Вид, Вујко, Петко, Бенча, Живко и још Васа, Ђока и Мика, као „грчки“. А њихови верници који се помињу у повељама угарских владара као „Грци“ су Братла, Болеслав, Даномир, Радосто, Прибислав, Стојша, Десимир, Велен, Војислав Судибог.[4]
У том списку клирика око Весприма 1229. г. помињу се и имена двојице епископа: Јована и Козме, а којих нема у диптиху ни једне тадашње латинске дијецезе (!) што значи да су у саставу источне Цркве, односно архиепископије Светог Саве.
Ипак крајем XIII века јављају се многе забране „шизматицима“ у Угарској. Тако Синод латинске цркве у Будиму својом одлуком из 1278.г. забрањује свешеницима „шизматицима“ да служе и њиховом народу да се окупља.[5]
Такве наредбе се јављају нарочито у време лоших односа Рашке и Угарске.
У XIV веку краљ Лајош (Лудвиг Анжу) издаје (1363.г.) наредбу за предео око Блатног Језера и Весприма: „..да се сви свештеници Словени шизматици.. заједно са децом и женама и целим имањем похватају..“
Све ово директно или индиректно сведочи о трајању словенских катедри и словенске Цркве из времена Доње Паноније па кроз наредне векове у Угарској а чији су наследници српски православни епископи будимски у чијој историјској титули се помињу као наследници града апостола Словена Светога Методија.
[1] Epistola Joannis VIII , 18 kal. Julli 879. Registri epist. 202 p. 77. Erben: Regesta diplom Pragae 1885 I. 17.
[2] Cod. Dipl. Fejér II T. стр. 459
[3] “Monumenla Rom „Episcopatus Vesprem” Tom I 12 бр. XV
[4] Ст.Михалџић- Православна епархија у Весприму стр.32.
[5] Петроградски кодекс из 1357. године ; Balics Lajos а Rom. kath. egyh tört II 26
Извор: Епархија будимска
