Протојереј-ставрофор др Саво Б. Јовић: Будимо деца светлости

Тешко да се данас у нашем времену и роду могу наћи људи попут Светог aпостола Павла који је ономад Атињанима проповедао о „непознатом Богу“, осећајући и ценећи њихову богочежњивост и вапај за смислом. Потреба нашег човека је такође да осети проповед Божје речи и доживи призив Цркве, а нова књиге протојереја-ставрофора др Саве Б. Јовића одговара на изазов прослављања откривеног Бога који је у једном делу нашег народа друге половине XX века био заборављан.

У стара времена, у античко доба привлачне Јеладе и великог Рима, када су остваривана „дела блистателна“, реторика је била практична вештина усмерена ка задобијању публике за политичке сврхе или према успеху на судским процесима. Беседништво као ораторство откривало је и његов свештени значај, још у незнабожачким временима, код народа који нису имали откривење Христово, јер је реч oratio поред говора означавала још и молитву. Са тријумфом Цркве почетком IV века хришћанска омилитика је дефинитивно постала вештина речи и проношења Бога и богооткривене истине, као реч и поука која је нераздвојна од богослужења (sвете Литургије).

Свештена служба речи је добрим делом и пророчка служба. Хришћански беседник мора имати унутрашње убеђење да би био успешан и препознатљив. Ако нема тог светотајинског и подвижничког темеља, ако није био спреман да страда за оно о чему говори, беседник постаје само један празан звечећи кимвал. У реторици извежбан и у стилу ненадмашан Св. Јован Златоусти запечатио је све своје беседе, оно о чему је говорио спремношћу да не пристане на друштвени компромис и зато је био протеран из Цариграда. Такво унутрашње убеђење у овим беседама поседује и њен аутор, јер је прота Саво, страдањем запечатио своје беседе, нарочито ону због које је био осуђен на ропство у комунистичком казамату.

Свештенослужитељу и проповеднику живот и снагу даје Логос, ипостасни и божански, Син Божји, управо онај Вечити Првосвештеник. Божански Логос је, како је учио Свети Јустин Философ, свуда посејан у васељени, тако да искре божанског смисла налазимо у речима, у говору, у збору, оне се свакако проналазе у „вијећању вијећи“, у оним „ситним књигама“ наше средњовековне писмености и народног песништва. Свакако да су беседе проте Саве Б. Јовића записиване и стилизоване, али важно је рећи да оне нису у целости састављане унапред. Ако би се описале неким псаламским стиховима то би сигурно били следећи: „Тече из мога срца ријеч блага. Рекох: дјело је моје за Цара, језик је мој трска хитрога писара“ (Пс 44, 1).

Ове беседе више наликују на sermones староримских узора због практичног призива на врлину, али има у њима и метафизичности јелинистичких предложака и омилија источних отаца Христове Цркве. У предговору књиге „Будимо деца светлости“ Његова Светост патријарх српски Господин Иринеј истиче: „Нарочиту свежину имају она обраћања у којима се указује на савремене проблеме наше омладине која је све више зависна од разних порока: дувана, алкохола, коцке, дроге, па и од видео игрица које данас многу децу одвајају једне од других, од својих родитеља, од живота, од свете Литургије и Христа“.

Неке беседе које су налазе у књизи, а које се односе на културолошки план, говоре о побожности историјских личности нашег народа, о српској народној поезији, о душебрижништву у затворима у заиста „немогућем периоду“ од 1945. до 1985. године, о јубилејима српске црквено-народне историје, о значају националног писма - ћирилице, као и о потреби православне веронауке у просветном систему. У тим беседама се осећа живи провиденцијализам српске историје, Бог се поштује као господар и домаћин историјског збивања, а беседник често исказује хришћанску бол због неправде да читалац може чути онај уздах Марка Краљевића, задојеног мајчинским млеком правде и правичности. Тај провиденцијализам српске историје пулсира у беседама проте Саве толико да пред читаоца излази чувена слика Новака Радонића у којој је насликао смрт епског јунака који није судио „ни по бабу, ни по стричевима, већ по правди Бога истинога“. Утицај народног певача на проту Саву Б. Јовића је овде, у односу на друга његова дела најизразитији. Ово нису, дакле, само омилије, јер је њихов аутор на средокраћи између говорништва и песништва, између беседе и даворије.

Беседе протојереја-ставрофора др Саве Б. Јовића, дугогодишњег и садашњег главног секретара Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве, изнова су захвалне за рецепцију и ново промишљање и заиста се уз њих могу поновити речи песника Секста Проперција: „Свежих песама доносим ти склад, да их читаш, уживајући у миру“. Књига Будимо деца светлости има и ту мистичну копчу са књижевношћу апостолских отаца која нас позива, да заиста будемо чеда Светлости и да се оделимо од „синова таме“.

И  на крају, ове беседе остају у развојном луку српске омилитике ког су својим делима оцртали свештеници-беседници попут свештеника Димитрија Алексића (+1889), Николе Беговића (+1895), Павла Бибића (+1869), Јефтимија Вукадиновића (+1906), Светозара Грубача (+1922), Павла Димића (+1892), архимандрита Атанасија Чурлића (крај XIX века), Илариона Весића (+1906), епископа Платона Атанацковића (+1867) и Георгија Хранислава (+1843), а нарочито проте из Сремских Карловаца прве половине XX века, ректорa тамошње Богословије Јованa Вучковићa, затим професорa Јованa Живковићa, као и протe Јованa Јеремићa. Aутор збирке беседа „Будимо деца светлости“ протојереј-ставрофор др Саво Б. Јовић је заиста њихов духовни настављач.

др Радован Пилиповић