Казивања двојице боготражитеља о своме духовном оцу

Сећање на игумана сланачког архимандрита Андреја Јовичића (1937–2020)

У свом роману „Браћа Карамазови“ Фјодор Михајлович Достојевски је овековечио лик старца Зосиме, у коме су историчари књижевности са правом препознали архетип народног духовног пастира. У наше време такву једну праобразну слику, аутентичног монаха и духовника, могли смо видети у личности блаженоупокојеног архимандрита Андреја, дугогодишњег игумана манастира Светог првомученика и архиђакона Стефана у селу Сланци надомак Београда.

Отац Андреј Јовичић био је син побожних родитеља, српских тежака, из места Гојна Гора, која административно припада општини Горњи Милановац, а приљубљује се општини Чачак у Западној Србији. У том месту, које је огњиште устаника и бораца српских буна прве половине XIX века, родио се дечак који је, од своје ране младости, одговорио на призив и трчао за певнице Овчарско-кабларских манастира. Рођен у години Конкордатске кризе (1937), која је уздрмала Краљевину Југославију, млади Алекса Јовичић, хита ка манастиру Светог Преображења у Овчару, који је недуго пре тога обновио Св. Владика Николај Велимировић. Малолетног дечака, враћају кући, по сили закона породичног права родитељи, хотећи да га задрже на земљи и имању. Много пута је богочежњиви дечак Алекса, проводио и пробдио време на дугим црквеним богослужењима, враћајући се ујутро на пољске радове своје очевине, обделавајући њиве својих дедова, не обазирући се на напоре које ће и будући монашки живот од њега захтевати. Али, у години пунолетства, 1955-ој, родитељи нису могли да га, ни формално, одвоје од жеље да свој живот посвети Богу и народу.

Ступивши на пут монашког подвига, као монах Преображенског манастира кабларског, Андреј Јовићић седа у клупе најстарије српске богословске школе, Богословије у манастиру Крка у северној Далмацији, коју је основао дабробосански митрополит Теодор 1615. године. Иако је био ванредни ђак, успео је да заврши средњи богословски курс за предвиђено време од четири године, односно, млади јеромонах је показао одговорност и ревност за црквеном службом која је била пред њим.

Наредна етапа његовог духовног узрастања везује се за рани период епископског служења човека светог живљења, владике Павла Стојчевића на Косову и Метохији (1957–1990), потоњег патријарха српског. Тактове српског монаштва је учио и вежбао под игуманским жезлом знаменитог игумана дечанског архимандрита Макарија. То је било време хитровитог успона српског монаштва на Косову и Метохији за време прогона и присиле комунистичког режима, где су се у манастиру Високи Дечани окупили јеромонаси, а будућа духовна светила попут монаха, Јустина Тасића, архимандрита дечанског и савинског, Варнаве Гвозденовића, архимандрита милешевског, михољско-превлачког и савинског и Јована Радосављевића, великог летописца савремене историје Српске православне цркве. Под будним руковођењем епископа рашко-призренског Павла, ови монаси, колико год у каснијим годинама били раздвојени по сили монашког послушања, пребивајући у различитим епархијама Српске православне цркве, очували су специфично духовно јединство и заједништво које се може поистоветити са предањем и заједништвом светих исихаста (молчалника) средњег века.

Као што је у време позне Византије исихазам био динамичан духовни покрет који је развио мрежу делатних чланова, тако су и духовна чеда Епархије рашко-призренске и манастира Дечани развили нешто што ће се у будућим деценијама показати као залог духовног препорода у српском народу. У другој половини 80-их година XX века јеромонах Андреј се обрео у Западној Европи, где је имао прилике да се упозна и напоји, између осталог, са духовним искуством аутентичне исихастичке монашке традиције Светог Силуана Атонског, а коју је у Велику Британију пренео руски старац Софроније Сахаров, у манастир Свети Јована Претече у Есексу.

Са избором епископа рашко-призренског Павла за патријарха српског, у Митрополију београдско-карловачку из Западне Европе долази и јеромонах Андреј, и то у зрелој доби са великим монашким искуством и организаторским способностима. Убрзо је постављен за игумана манастира Сланци, једну монашку обитељ која је у време патријарха Германа обновљена и проглашена метохом Српске царске лавре манастира Хиландара на Светој Гори Атонској. Монашко искуство оца Андреја, уклопило се у свеопшти духовни препород, али и надовезало на искушења тешких година страдања српског народа и ратова у бившој Југославији 90-их година XX века. Манастир Светог првомученика и архиђакона Стефана у Сланцима код Београда је водио духовник који је већ остварио светосавски однос и потврдио домаћински етос, оно што је у души носио од малена, обновивши њиве и поседе манастира Сланци, светиње која је постала уточиште за избеглице из Републике Српске Крајине, Републике Српске и из јужне српске покрајине – Косова и Метохије.

У тим годнама када српски народ проживљава библијско страдање, суочен са егзодусом у својим крајинама и са распламсавањем сукоба на Косову и Метохији, до пуног изражаја долази духовни дар оца Андреја Јовичића, јер је његов манастир постао духовно уточиште страдалног српског народа. Недељна и празнична Света Литургија постаје сабиралиште и духовна школа многим новим житељима Београда и околине. Такође, то су године када је игуман манастира Сланци препознао и потребу рада са омладином која је била национално освешћена и загрејана за аутентичне духовне темеље и вредности. Будући да је архимандрит Андреј Јовичић поседовао и широко световно образовање, које је сматрао изузетно корисним у мисионарској делатности, са студентаријом је водио дугачке и надахнуте разговоре о руској, француској и српској реалистичкој књижевности (познавао је и изузетно ценио дела Достојевског, Виктора Игоа, Балзака, Лазе Лазаревића, Стевана Сремца). Младе душе је напајао чистим извором емигрантских издања Светог владике Николаја Велимировића, заборављеним делима оца Јустина Поповића, историјским списима о мукама српског народа попут „Плача Старе Србије“ или  религиолошких есеја „Казивања једног боготражитеља своме духовном оцу“...

Манастир Светог првомученика и архиђакона Стефана постало је тада монашко братство које предводи игуман Андреј, а које чине знаменити духовници попут савремених отаца Авакума, Михаила, Гаврила и Стефана Светогорца. Нека сланачка чеда попуњавају хиландарске, као и редове других монашких заједница. Почетком 2000-их година са сланачком молитвеном подршком и благословом започиње своје деловање и прво православно Удружење студената Свети Јустин Философ кога су чинили студенти Одељења за историју Филозофског факултета и Православног богословског факултета Универзитета у Београду. Као истински духовни отац у своме манастиру је оставио наследнике на спасоносном монашком путу.

Архимандрит Андреј Јовичић је ујединио у свом вишедеценијском монашком животу и раду мистичку контемлативност и практично служење ближњем. У манастир Сланци је донео искуства штампарске делатности која су у последње време оваплоћена недељним издањима листа „Мали мисионар“ која евоцирају успомене и наставља плодну традицију из времена Православне народне хришћанске заједнице у годинама пред Други светски рат. 

Мањи део из богате личне ризнице сусрета и друговања са оцем Андрејем јесу лепа сећања и анегдоте. Трпео нас је младе и лепршаве, исправљао, саветовао, сабирао нас је око Светог Манастира, где смо под његовим окриљем као студенти чак спремали и испите. Иако се увек потајно надао да ћемо сви једног дана постати монаси, никада није угрожавао нашу слободу избора. Памтимо његове речи: „За монасима се не плаче, кад умрем немојте да плачете“. Аутентичан монах и духовник, образован, усмерен га ближњем, отац Андреј Јовичић је био утеха многима и духовни пастир за пример. По речима Његове Светости патријарха српског Господина Иринеја који му је одслужио опело, био је „хришћанин и монах који је свуда сејао добро семе Христове науке“.

Др Радован Пилиповић, директор Архива Српске Православне Цркве
Проф. др  Драгољуб Марјановић, Филозофски факултет Универзитета у Београду