Свештеник Игор Балабан: Равноправност по посланику Паповићу
Посланик Паповић је у свом одговору на моје отворено писмо рекао да сам показао да нисам за равноправност вјерских заједница. За онакву ”равноправност” коју он и његова политичка организација промовишу већ дуго времена у свим сферама црногорског јавног живота нисам, али свакако нисам ни за то да ико, па ни Српска Православна Црква, има вишак права или да неко други буде ускраћен у својим правима. Нигдје то нисам рекао нити то мислим. Помињање ”посебног статуса” за СПЦ у мом претходном тексту је било непосредно пропраћено позивањем на начело једнакоправности и није коректно изузимати га из тог контекста, али, нажалост Паповић је то учинио.
Начело једнакоправности подразумијева да се свакоме даде у складу са чињеничним стањем. Не може родитељ нахранити своје петнаестогодишње дијете исто као тек рођену бебу. И опет понављам, није министарство за људска и мањинска права у којем је др Паповић био високи руководилац, било дискриминисано зато што је држава морала много више да улаже у министартво здравља, просвјете или унутрашњих послова, јер су ови други много захтјевнији и већи системи.
Уравниловка ”равноправности” често представља инструмент којим се покушава дискриминисати одређена група или заједница људи. Управо се то десило у односу бившег режима према Православној Цркви. Под кринком ”равноправности”, некоме је пало на памет како би православни храмови (не знам да ли је било планирано и за друге богомоље) могли да се дају на коришћење по смјенама разним вјерским заједницама које се (лажно) представљају као дио Православне Цркве или да се подјеле међу њима, јер, забога, има неких којима се не свиђа што су епископије из Црне Горе дио Српске Патријаршије и оно што говоре митрополит Амфилохије, владика Јоаникије или им није симпатичан овај или онај поп, па би они да доведу своје ”православне свештенике” да им служе у тим црквама. То није равноправност – то је насиље.
Укратко, предложеним измјенама Закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница нико неће бити оштећен, али ће Српска Православна Црква бити стављена у једнак положај са свим осталима црквама и вјерским заједницама, што је намјерно било онемогућено дискриминаторним основним текстом закона о слободи вјероисповијести, који је имао за циљ да обесправи Митрополију црногорско-приморску, Епархију будимљанско-никшићку и дијелове епархија Милешевске и Захумско-херцеговачке.
Опширно образлагање о наводној ”непријављености” митрополије и епархија Српске Православне Цркве, др Паповић почиње индиректном потврдом става изнесеног у мом писму да, по њему, макар Митрополија, с обзиром да је већ постојала 1977. што он и не спори, није ни била дужна да се пријави. У том смислу, хвала му на цитату члана старог Закона о правном положају вјерских заједница у којем недвосмислено пише да се оснивање вјерске заједнице пријављује општинском органу управе надлежном за унутрашње послове, те да је оснивач дужан да оснивање пријави у року од петнаест дана у сједишту новоосноване вјерске заједнице. Не знам како је иједна вјерска заједница која је дјеловала у Црној Гори на дан доношења тог закона могла да испоштује овакву норму, осим ако се, као што ја тврдим, онда односила само на оне које ће тек да буду основане.
Ако посланик Паповић жели да буде досљедан свом тврдом читању текста ове правне норме, није јасно на који начин проблематизује некакво непријављивање чињенице да је Архијерејско намјесништво пљеваљско из Митрополије дабробосанске прешло под надлежност Епархије милешевске или нека парохија под неку другу епархију. Тиме се, сасвим је очигледно, нису основале никакве нове вјерске заједнице нити њени органи и организације. Потпуно је аутономно право сваке Цркве и вјерске заједнице какво је њено унутрашње устројство и у чијој ће се надлежности наћи поједине црквене јединице.
То исто важи и за Паповићеву замјерку како није пријављено оснивање Епархије будимљанско-никшићке. Дакле, из Митрополије, одлуком надлежног тијела Српске Православне Цркве се издвојила одређена територија и тиме се обновила древна светосавска Будимљанска епископија, као и Епархија захумско-рашка из времена Књажевине и Краљевине Црне Горе, иако у нешто другачијим границама. То је, такође, било потпуно аутономно право наше Цркве. Остаје нејасно како је тиме, по Паповићу, престала правно да постоји митрополија, којој је, како већ рекосмо, признао (о, велике његове милости!) постојање прије доношења закона из 1977. године. По њему, проширење или смањење црквене надлежности представља могућу основу да се некој вјерској организацији укине правни статус који је имала до тада, што је грубо задирање у аутономију вјерских организација.
Да би ствар са обновљеном Епархијом будимљанско-никшићком била још интересантнија, Влада Црне Горе и државни органи су и у вријеме претходне власти признавале ову епархију о чему, између многобројних докумената свједочи увјерење Генералног секретаријата Владе Црне Горе из 2004. године које је, како тамо пише, ”на основу службене евиденције” издао дугогодишњи генерални секретар Владе покојни Жарко Штурановић у којем стоји како: ”Православна Епархија Будимљанско-никшићка обавља следеће дјелатности: – вјерску службу за вјернике на њеном подручју, – одржавање, изградња објеката и заштита имовине Епархије (око 200 храмова и парохијских домова), – вјерско-културну, просвјетну, здравствену и социјалну дјелатност, као и – друге дјелатности усмјерене на развој вјерског живота.” Увјерење је издато Епархији будимљанско-никшићкој са сједиштем у манастиру Ђурђеви Ступови код Берана, што говори да је Влада очигледно знала о којој се епархији ради и гдје је њено сједиште. Пореска управа Црне Горе такође ову, по посланику Паповићу, правно непостојећу Епархију, препознаје као пореског обвезника и са њом ступа у правне односе. И на концу, да ли се господин Паповић самооптужује и ствара основе за кривично гоњење против њега самога, будући да је тој епархији наводно спорног правног статуса као директор Директората за односе са вјерским заједницама сигурно уплатио понеку дотацију из државног буџета?
Нема ништа љутито, како је окарактерисао посланик Паповић, у томе што сам оголио да је изговорио неистину да ће брисањем једног члана закона о слободи вјероисповијести наводно престати обавеза СПЦ (али онда и других Цркви и вјерских заједница, што опет прећуткује) да добију дозволу надлежних државних органа за изношење културних добара. То је просто неистина, коју Паповић и даље не признаје, него покушава да је ублажи изразом ”чак и да је ова обавеза записана у другом закону…”. Дакле, нема шта ”чак и да је”, него јесте и по њој се поступало до сада и постоји обавеза да се поступа и убудуће. Што се дуплирања норми тиче, не пада ми на памет да као правни лаик дајем номотехничке савјете предлагачу измјена Закона, јер сваком власнику или држаоцу културних добара, па тако и Српској Православној Цркви, то ни на који начин не мијења ситуацију у погледу располагања културним добрима.
Тврдњом да се увећао број свештенства и вјерских објеката, др Паповић је најзад изнио и једну истиниту чињеницу. Но, то није, наравно, благодарећи њему и његовим истомишљеницима (свака част ако је шта приложио), већ многобројном вјерном народу, који је, заједно са својим епископима, свештенством и монаштвом, уложио огроман труд у обнову, како црквених здања, тако и онога важнијег – истинског црквеног и духовног живота. На свему што је држава досад помагала – хвала јој. Историја потврђује да се Црква сваким прогоном све више и јаче утврђивала. Хришћанство је започело своју свјетску експанзију под врло озбиљним прогоном римских царева. Није ми намјера да непримјерено поредим однос римских власти према раним хришћанима са посљедњих двадесет и кусур година односа претходне црногорске власти према Цркви, будући да су ови први углавном полагали животе за своју вјеру, али мотиви тадашњих царева и доскорашњих властодржаца су исти. Римски цареви су у своје вријеме захтијевали од ранохришћанских мученика само да ”поштују законе и државу”, тако што ће ”само” признати да је цар божанство, а ови новији су тражили да се Црква ”само” одрекне свога предања, устројства, идентитета, имена и да призна неки полубожански статус државе и власти, не би ли тиме показала да ”поштује законе и државу”. Пристанак на такав захтјев би био не само нехришћански, већ и у потпуности немодеран, будући да смо у актуелној цивилизацији ваљда превазишли такав ропски однос према држави и њеним властима.
Даље, посланик Паповић, погрешно тврди да сам написао да је он навео да је Црква извршила ”државни удар”. То је дио редакцијског увода за моје писмо. Нису моје ријечи. Но, логиком коју је употребио у одговору на то што нисам написао, критикујући актуелну Владу да је констатовањем неуставности Закона о слободи вјероисповијести напала уставни поредак, можемо доћи до закључка да је и претходна Влада такође преузела надлежност Уставног суда и напала тај исти поредак, кад је у безброј јавних обраћања тврдила да закон јесте у складу са Уставом.
Такође, иако посланик Паповић то погрешно тврди, нисам написао да је он лично у свом реаговању на измјене Закона о слободи вјероисповијести некога назвао издајником. Изразио сам се врло прецизно, рекавши да ”морамо” (прво лице множине јасно имплицира на заједнички напор свих нас у Црној Гори) ”искреније и без бесмислених подјела о патриотама, издајницима, пријатељима и непријатељима Црне Горе кренемо даље”. Посланик Паповић збиља није помињао издајнике (нити сам ја то тврдио), али је овим својим коментаром поводом измјена закона о слободи вјероисповијести, као и другим својим јавним наступима, чини се, врло јасно и недвосмислено себе сврстао у онај дио црногорског јавног дискурса који настоји да се један велики број грађана ове земље прогласи њеним непријатељима и то по најразличитијим основама.
О томе да ли је Православна Црква Српска традиционална у Црној Гори или није најбоље је и за мене и за посланика Паповића да оставимо да проговори највећи рођени међу Црногорцима, који вели: „Желимо да Митрополит црногорски зависи од Пећког Патријарха у Србији. Када садашњи Митрополит умре, пристајемо за сада да његов насљедник буде рукоположен у Карловцима”, па наставља и каже да (Црногорци, прим. аут.) засад пристају да, кад садашњи Митрополит умре, његов насљедник буде рукоположен у Карловцима, „али само дотле док Турци буду владали у Србији, те не можемо да га слободно пошаљемо у Пећ“. За оне који не знају, ради се о ријечима младог архимандрита Петра Петровића (нашега Светога Петра Цетињскога), које су дио његовог писма аустријском двору у вријеме царице Марије Терезије, које је упутио заједно са гувернадуром Иваном Радоњићем и сердаром Иваном Петровићем.
Нека опрости др Паповић што више вјерујем Светоме Петру него њему. Ако му је за утјеху, ни себи толико не вјерујем, колико овом цетињском светитељу.
Извор: Митрополија црногорско-приморска
