Мелем за душу: Хроника светосавских академија у Бечу

У вези са ситуацијом, поводом пандемије која се проширила по целом свету, Епархија аустријско-швајцарска у потпуности је поштовала упутства и наредбе Владе Републике Аустрије и Министарства здравља, у циљу спровођења мера превенције ширења вируса, а које су предвиђене да се примене и у црквеномм животу. То је разлог што ове године није одржана ни традиционална Светосавска академија. Да би бечким Србима, ова празнина, у годишњем циклусу црквеног живота, на неки начин, била надокнађена, Епископ аустријско-швајцарски г. Андреј осмислио је идеју да се одштампа једна монографија, са освртом на досадашње светосавске академије, одржане у главном граду алпске републике и као поклон, подели верном народу.

Управо ових дана, са благословом Његовог Преосвештенства Епископа аустријско-швајцарског г. Андреја, из штампе је изашла монографија која је, у правом смислу речи, обрадовала многобројне вернике, којима је и намењена. Ова лепа књига одштампана је у 2000 примерака и са љубављу се бесплатно дели бечким парохијанима на дар. Наслов књиге је „Мелем за душу“, Бечки Срби Светом Сави, Хроника светосавских академија у Бечу, а издавачи су Епархија аустријско-швајцарска и Интерклима-графика, Врњци. Главни уредник је Миодраг Мецановић, чланови редакције су: јереј Филип Милуновић, јереј Јован Говедарица и ђакон Миладин Вујковић, а рецензент Милан Кострешевић.

На првој страници, наглашено је: „Благочестивом и христољубивом православном српском народу у Бечу на духовно окрепљење и молитвену подршку, у временима изолације изазване несрећном пандемијом. Епископ Андреј са свештенством“.

У уводном слову епископ Андреј истиче: „Објављивањем ове драгоцене монографије указујемо и на јединствено богатство духовног стваралаштва Српске православне црквене општине у Бечу, која је од почетка свога постојања, поред испуњавања националног и црквеног назначења, увек дисала светосавским духом и као таква свагда била брижљива према своме верном народу и свим благочестивим житељима на простору у коме је деловала.“

После Химне Светом Сави, под насловом „Свети о светоме“, пренете су речи Светог Николаја српског, којима описује највећег српског светитеља,  постављајући питање “Ко је Свети Сава?“. Објављена је и његова „Молитва Светоме Сави, на дан Светога Саве“, као и молитва преподобног Јустина Ћелијског „СветиСаво, запали у нама сунца неугасива, сунца светосавска“.

Треба посебно истаћи да је у овој књизи први пут, за јавност, објављен факсимил рукописа Светог Николаја Српског, који се налази у светом Јеванђељу у Бечу. Почетком 1945. године, Патријарх српски Гаврило Дожић и Епископ жички Николај Велимировић, на своме путу за логор Дахау, задржани су у Бечу три недеље. За то време, они су довођени недељом у бечки храм Светог Саве и тада је владика Николај, у олтару, на празним листовима светога Јеванђеља, написао три молитве. Једна од њих је посвећена Светом Сави и налази се као посебан украс у књизи „Мелем за душу“. Завршетак молитве гласи:

„Теби, Учитељу учитеља наших, Царе царева наших и Наставниче духовника наших, племићу Христов, племенити оче Саво, украсе наш и лепото историје наше, ево и ми, сабрани данас у овоме храму посвећеном Теби, у овом великом и гостољубивом граду, нејаки и грешни, сиромашни у свему осим у гресима нашим, Теби ево уздижемо срца и молимо Ти се: као достојни и увенчани Светац наш моли са Пречистом Богородицом и свим Светим Христа Бога за нас: да се обожимо, сложимо и умножимо. Амин.“

У одељку „Други о Светоме Сави“, после песме Војислава Ј. Илића „Свети Сава“, Љубомир Дурковић Јакшић под насловом „О почецима светосавске прославе у школи“ описује када и где се почео светковати Свети Сава у школама.

У свом сјајном тексту „Дух светосавља“, академик Драган Недељковић примећује: „Али као да се заборавља да светосавско начело не подноси мировање, заостајање, зачауреност, тапкање у месту“ и додаје да је Савети Сава „у своме веку био модеран човек, смели предводник и претеча.“

Рад Гордане Благојевић „Савиндан као симбол националног и религијског идентитета Срба у дијаспори“ преузет је из часописа „Црквене студије“ и представља резултат истраживања обављених при Етнографском институту САНУ.

Главни уредник издања Миодраг Мецановић, под насловом „Сведочења о прослави Светог Саве у Бечу“, описује кратки историјат слављења Светог Саве, са освртом на места одржавања светосавских академија у Бечу.

Најдужи одељак у књизи представља: „Светосавске академије, радост и понос бечких Срба“, у коме се хронолошки, уз обиље фотографија, наводе прецизни подаци о досадашњим светосавским академијама од 1993. године до 2020. године. У томе периоду, на академијама су учествовали многобројни угледни гости: епископи, хорови, књижевници, драмски уметници, музички уметници, Културно-уметничка друштава, гости из дипломатског кора.

У књизи су интегрално пренете светосавске беседе следећих аутора: Матије Бећковића, протојереја-ставрофора др Владимира Вукашиновића, епископа аустријско-швајцарског Андреја (Ћилерџића), протојереја-ставрофора Ненада Михајловића, јереја Михаила Смиљанића,протојереја др Гаје Гајића и Драгана Вукића.

Рецензент књиге Милан Кострешевић у свом поговору истиче: „И данас се Срби позивају на Светог Саву. То је дивно, али колико је оних који га у животу истински следују? Дивно је бити потомак Светог Саве по народности, али је стидно не бити његов потомак по јеванђеоским начелима. Дивно је позивати се на Светог Саву као миротворца, али је стидно правити немире и стварати свађе међу браћом својом. Дивно је рећи „ја сам светосавац“, али је стидно мрзети другога и самовољно процењивати ко јесте, а ко није светосавац.“

Миодраг Мецановић