На ријекама Вавилонским

„Како ћемо пјевати пјесму Господњу у земљи туђој“  (137. псалам)

Док ђаци умилно поју стихове псалма, стојим код врата цркве Светог Георгија на Ћипуру  и размишљам о томе како нам је добар дио пријеподнева прошао у припремама за бденије. На часовима сам им причао о богослужбеним правилима везаним за Недјељу о блудном сину. Једна од посебности се састоји управо у пјевању поменутог псалма, који нам својим дубоким смислом најављује скори долазак периода Великог поста. Након завршетка бденија, при изласку из храма, наилазимо на несвакидашњи призор. Наиме, сасвим малу дјевојчицу родитељи су обукли у традиционалну црногорску ношњу, попели је на степенице цркве и сликавају је из разних углова. Поздрављам их, желећи тако да отклоним нелагоду због тога што смо их накратко прекинули у том, за њих, очито необично важном ритуалу. Но, на свој поздрав, не добијам никакав одговор.

Будући да се спуштало предивно и, за ово доба године, топло вече, одлучујем да прошетам кроз град. На путу до једног од цетињских супермаркета срећем веома мали број људи. У препуној продавници затичем сасвим супротне сцене, будући да је због гужве било готово немогуће држати дистанцу, прописану као једну од мјера у борби против пандемије. Након обављене куповине, на вратима маркета пришао ми је високи, просједи човјек у касним 40-тим годинама који је преко усана носио зелену маску, на чијем се рубу налазио позлаћени грб. Својом одјећом и цјелокупном појавом се ничим није издвајао од других људи које сам примијетио у објекту. Убрзо ми се дубоким, баритонским гласом обратио и рекао: „Помаже Бог, оче! Како сте?“ Након тога се окренуо и продужио супротном страном улице. Док сам се кретао у правцу Богословије, размишљао сам о томе како често имамо предрасуде о људима које не познајемо. Маска коју је овај човјек носио навела ме је на помисао да се једини разлог због којег је успоставио контакт са мном налази у његовој жељи за расправом на неку од актуелних политичких тема. Насупрот томе, он ме је тек љубазно поздравио и, како ми се бар учинило у том тренутку, кренуо за својим обавезама. Морам да признам да ме је у том тренутку обузело нешто налик на осјећај постиђености.

Некада смо се поводили за крилатицом према којој одјело чини људе, док у ово вријеме короне као да почињемо да вјерујемо да је маска којом прекрива своје лице оно што у битној мјери одређује човјека. Тек када сам застао на пјешачком прелазу да би сачекао зелени сигнал на семафору, схватио сам да ме је човјек сво вријеме пратио. Очито да је још код продавнице желио нешто да ме пита, али је осјећао нелагоду због тога што је супермаркет махом био испуњен људима које познаје. Када смо се осамили, пришао ми је и рекао следеће: „Гладан сам! Данима нисам ништа јео! Можеш ли да ми даш нешто новца?“ Ове ријечи су ме на тренутак у потпуности паралисале. Његов мирни глас и бистри поглед који извире из дубоких, црних очију, баш као и одјећа коју је носио, нису одавали човјека којег је оковала немаштина. Брзо сам се сабрао и почео да претурам по џеповима у којима сам нашао свега 2 евра, будући да ми је већина новца остала у капуту који нисам имао на себи у том тренутку. Међутим, човјек је са презрењем погледао на мој длан и кованицу на њему, окренуо се и без ријечи отишао...

У току ноћи сам се борио са читавим ројем помисли везаних за овај чудновати догађај. Но, у нешто сам био у потпуности увјерен: да сам којим случајем код себе у датом тренутку имао и неку пристојнију своту новца, која би задовољила његове потребе, он би је несумњиво узео, с тим што би са једнаким презиром посматрао читав мој поступак. У вријеме свеопште пандемије отуђења, човјек све више постаје биће које презире. У том нарастајућем процесу, презир само поприма различите форме. Очитава се у ћутању дјевојчициних родитеља, који не одговорају на мој поздрав. Огледа се и у мојим предрасудама према људима које не познајем. Коначно, пројављује се и у лажном достојанству несумњиво гладног човјека који презриво одбија понуђену кованицу. На тај начин свијет све више постаје пред Богом споменути велики Вавилон, којем се даје „чаша вина жестине гњева његовог“(Отк. 16,19). Међутим презир у души човјековој оставља пустош. Презиром испуњено срце наликује на далеки град у туђој земљи. А заиста је тешко пјевати пјесму Господњу у земљи туђој...

ђакон Павле Љешковић, професор Богословије на Цетињу

Извор: Епархија будимљанско-никшићка