Свештеник Драгиша Јеркић: Беседа у Недељу о блудном сину

Полако се примичемо дијелу црквене године кога називамо Велики или Часни пост. У црквеним службама се већ полако читају дјелови Светог писма, поју богослужбене пјесме које указују, подсјећају на суштину, смисао овог важног периода у годишњем циклусу црквеног живота. А важност и пуноћа Великог поста се пројављује у догађају за кога се Црква кроз њега припрема, догађају који осмишљава, возглављује, освјетљава постојање цјелокупне васељене, догађају Васкрсења Господа и Спаса нашега Исуса Христа.

Васкрсење Христово јесте средиште наше вјере у Бога који открива људима Истину о себи, истину о томе да је Он, како стоји у Писму, Онај који јесте, што значи да је Он постојање и сами Живот. Бог јесте Живот јер остварује своје постојање кроз Љубав, нераскидиву заједницу три Лица, Оца, Сина и Светога Духа. Он нам даље открива да је Творац, да је Стваралац, врхунски и ненадманшни Умјетник који ствара нешто што прије њега није постојало: Ствара свијет, цјелокупни космос, утискује у њега клицу постојања, удахњује живот разним створењима. А једно, посебно, биће обликује по своме лику, дајући му шансу, прилику да постоји на начин на који Он сам постоји.

Неизрециво великим и бесцјеним даром је Отац небески обдарио човјека: прије свега, самим животом и могућношћу да истниски уживамо у том дару, а то значи – да га преображавамо у смисао, у љубав, у знање. Ми имамо у себи ту способност да силом љубави оплемњујемо не само своју душу него и ближње и свијет којим смо окружени. Ми смо обдарени великим даром слободе да сами, својом вољом прихватимо позив Господњи да будемо Његови синови и кћери.

То назначење носимо у свом самом имену. Старословенкса ријеч человјек указује на сами смисао нашег постојања. Да смо ми бића, која челом својим, то јест свим својим умним и духовним снагама, тежимо ка вјечности, тј ка заједници са Богом.

Међутим, иако смо обдарени великим могућностима, ми ипак нисмо у стању да сами и само својим силама досегнемо вјечност. Потребна нам је рука помоћи, благодат Божијег присуства. И ми ту руку често одбијамо, желећи да сами, без Бога да нађемо и остваримо свој смисао живота. Тада крећемо да лутамо трагајући свијетом, трошећи своје дарове, трошећи свој живот, трошећи своје таленте, тражећи смисао тамо гдје га нема, и љубав тамо гдје не постоји. А то лутање се назива другом ријечју – блуђење. Блудити значи бити у сталном покрету, немиру, странпутици бесциљног кретања.

Управо о овом драматичном односу човјека према Богу говори дивна Христова прича о Блудном сину. Прича која осликава трагику човјековог живљења у свијету без Бога али и упућује на силу богочовјечанске Љубави. Ова прича је уткана у животопис сваког од нас. Свако од нас је у току свог живота је отишао у земљу далеку, удаљивши се од свога Оца небеског. Исувише често разбацујемо своје дарове, своје снаге, своје вријеме на ствари које мислимо да су битне, а нису. Лутамо овим свијетом препуном буке и површности, мислећи да постижемо нешто, да се крећемо ка неком циљу, а у ствари се удаљавамо од самих себе, бивајући све неспособнији да ступимо у искрен однос љубави са својим најближим и са Богом.

Али оно што нам Господ наш поручује овом причом је да увијек постоји нада. Чак и онда када се човјек налази на самом дну, које је дотакао изгубљени син. Чак и тада постоји шанса да се ухватимо за сламку спаса. Да препознамо стање пада, бесциљност и бесмисленост ситуације у којој се налазимо, да се сјетимо да у дому Оца нашег има свега у изобиљу и да кажемо у себи „Устаћу и поћи ћу…“

Звучи лако, а у ствари је тешко. Међутим, управо и само од тих једноствавних речи зависи све у нашем животу и у животу свијета који нас окружује. Јер те ријечи показују да смо схватили гдје је смисао нашег постојања и ко нас то љубећи у чежњи чека да се вратимо у његов загрљај. А овај пут преумљења се, драга браћо и сестре, назива покајање.

Покајање јесте пут повратка сваког изгубљеног сина, и сваке изгубљене кћери, своме дому који најприје почиње препознавањем и признањем да смо залутали гладни и изгубљени у туђини (земљи далекој) а завраша великим слављем због повратка у Очево наручје. Кренимо сви заједно у сусрет Њему и у сусрет Васкрсењу Сина Његовог. Амин.

Извор: eparhija-nemacka.com