Владика Фотије: Блудни син

О, три пута благословено покајање, које разбојника становником раја учини и цариника Закхеја великим човеком, јер је Христа Господа у свој дом примио. Заиста је из покајања истинско радовање, које небо и земљу обједињује.

У познатој причи о блудном сину, говори нам се о светој тајни покајања и о њеним плодовима. Није случајно да свети Јован Крститељ, а и сам Господ Христос своју јавну делатност почињу позивом на покајање, јер да бисмо били – живели у заједници са светим, са Богом у Цркви, морамо и ми бити свети. А свети се постаје покајањем.

Покајање је темељ светости, темељ вере и темељ љубави. Чим свезнајући Бог види и трунку покајања у нашем срцу, Он нас грли и прима. Као Отац блудног сина у јеванђелској причи и припрема му Гозбу, не само овога, него и вечног живота. Зашто? Зато што син његов кроз грех поста мртав, али покајањем оживе. Заиста је од греха смрт, а из покајања живот. И то живот вечни.

Кроз грех блудни син (или кћи) је постао сличан животињама, изгубио Лик Божији, задобио бесловесну природу и њиме су владале стихије света и смрти. Кроз трунку покајања, он се враћа у наручје Оца, у смисао и заједницу божанске Љубави. У томе је и његово спасење.

Очев старији син, који се у причи такође помиње, не назива се блудним сином, јер је стално живео у заједници са Оцем (Богом), али и њему треба покајање да би се и даље усавршавао у љубави.

Он још није достигао Оца у љубави и праштању, јер се не радује повратку и покајању брата свога. Само је Отац (Бог) савршен, а ми људи то савршенство задобијамо богоданим покајањем и уподобљењем Оцу небескоме.

Свети Оци су говорили да је покајање свелек. Оно од разбојника Мојсија Мурина учини светитеља, од Марије Египћанке да ходи по води Јордана, од Закхеја, човека ниског раста - високог, јер се попе на дивљу смокву, да види Исуса и Његове ученике. Од људи далеких Богу и Цркви, покајање их чини ближњима и браћом међу собом. Преподобни старац Тадеј Витовнички је често причао како је Бог још у шестом веку хтео да прекрати људску историју, али је на покајање и молитву тројице великих пустињака, одустао од тога. Ето, снаге и чудеса покајања.
​
Покајање све ново чини. Лик покајника је лик Христов, лик који нас привлачи, одушевљава. Покајнику и дивље животиње прилазе, јер га се не плаше, јер је покајник Адам пре пада у грех, небески човек и земаљски анђео.

Извор: Епархија зворничко-тузланска