Протојереј-ставрофор Зоран Грујић (1952-2021)

У среду прве недеље Часног поста, 17. марта 2021. године, на 17. годишњицу Мартовског погрома српског народа на Косову и Метохији, у храму Светог великомученика Прокопија на Орловачи одржано је опело и сахрана протојереја-ставрофора Зорана Грујића које је служило педесет свештенослужитеља.

Протојереј-ставрофор Зоран Грујић је рођен у вишедетној породици Живојина и Станије 2. јуна 1952. године у Сибовцу подно планине Чичавице на страдалном Косову и Метохији. Основну школу је завршио у Племетини и Обилићу, а онда га је животни пут одвео у Призрен, где је завршио Богословију Светог Кирила и Методија у периоду од 1967. до 1972. године.

У чин ђакона руколожен је у храму Светог Николе у Приштини 1975. године, а исте године на Свету Петку, руком тадашњег Епископа рашко-призренског Павла, постаје свештеник у храму Свете Петке у Лапљем Селу и бива постављен за пароха ранилушког у архијерејском намесништву гњиланском. Након две године, а према указаној потреби, постаје парох вучитрнски и на том месту остаје пуних 14 година молитвено руководећи поверено му стадо. У то тешко време протојереј-ставрофор Зоран Грујић је поносно носио страдални крст са својим народом и „није се дао лако уплашити, најмање одступити“, попут Јована Косовца из народне песме, са којим га у своме Страдању Срба на Косову и Метохији пореди блажене успомене епископ Атанасије Јевтић. Као свештеник у Вучитрну, али и као прави домаћин, утврђивао је крајеугаони камен Цркве Христове марљиво градећи и обнављајући храм Светог Илије, звонару, парохијски дом, црквену салу у Вучитрну; у Гојбуљи цркву Свете Петке; у Самодрежи цркву Светог Јована Претече...

Године 1991. године на препоруку патријарха Павла постао је парох у Призрену, а истовремено и секретар Епархијског управног одбора Епархије рашко- призренске, на жалост својих Вучитрнаца који и данас говоре „нема оног коме наш Зоки није добро учинио“. Нова дужност му је донела и нове изазове. Требало је наставити свеобухватну обнову црквеног живота коју је предузео епископ Павле. Показао је свештеник Зоран Косовац како се носи тешко бреме у оно тешко време за српски народ и Цркву на Косову и Метохији. Као награду за дугогодишњу ревносну службу у винограду Господњем у Царском граду бива одликован протојерејским чином у марту 1992. године.

Као секретар Епархијског управног одбора био је један од иницијатора изградње храма Христа Спаса у Приштини чија градња је започета 1992. године, а прекинута због ратне несреће 1999.године. Требало је тада устати из пепела. Свештеник Зоран Грујић се није предавао, већ је у то време кадар био стићи и утећи и на страшном месту постојати. Из „избеглиштва“ у манастиру Грачаници се морао уложити додатни труд како би се дошло до сваке изоловане енклаве широм Косова и Метохијеа. Стављао је свој живот врло често на коцку не би ли намирио, посетио и утешио оне којима је то тада био хлеб насушни.

Велике заслуге проти Зорану Грујићу припадају за изградњу Епархијског двора, канцеларија и парохијских домова у Грачаници, а такође и за обнову манастира Драганца и Гориоча. Један је од оснивача економске делатности Епархије рашко-призренске, часописа Кнез Лазар, као и ордена Мајке Југовића. Одлуком Светог Архијерејског Сабора 2000. године за своје ревносно свештеничко службовање награђен је чином протојереја-ставрофора.

Након 30 година на Распетом Косову протојереј-ставрофор Зоран Грујић је добар рат ратовао, трку свршио, веру одржао, а многима се у најгорој невољи нашао. Срби са Космета још увек памте речи Данице, мајке свирепо убијеног Данила из Самодреже, кога је свештеник Зоран Грујић сахранио: „Сви су нас оставили, само је још са нама отац Зоран“.

Ипак, прва и последња жеља протојереја-ставрофора Зорана Грујић је била да до последњег даха служи свету Литургију. Тако је и било све до последњег дана у храму Светог великомученика Прокопија на Орловачи где је службовао од 2007. године. Дана 2/15. марта 2021. године у раним јутарњим часовима првог дана Чисте недеље Часног поста, у Београду, након краће болести, упокојио се протојереј-ставрофор Зоран Грујић и иза себе оставио супругу и четворо деце, којима је „припремио пут Господњи и поравнио стазе његове“. „Чист и невин са својим народом“, како је често говорио у свом Вучитрну, отишао је у загрљај Христу који га позива: Дођите к мени, сви ви који сте уморни и носите тешка оптерећења, а ја ћу вас одморити.

Вечан ти спомен и Царство Небеско од Васкрслог Господа оче Зоране!

теолог Владимир Грујић