Културна баштина Србије: снага средњовековног наслеђа

Ванушић је подвукла да је велики број циљева успешно реализован, али и да се велики број задатака налази пред нама. „Верујем да ћемо заједнички и синхронизованим деловањем Министарства, институција заштите, СПЦ, као и бројних научно-истраживачких института у Србији, успети не само да очувамо средњовеквно културно наслеђе Србије, већ и да развијемо све његове потенцијале: културне, историјско-идентитске, економске, али и туристичке“, истакла је помоћница министра.

„На тај начин ћемо будућим покољењима оставити национално благо које ће и у наредним столећима сијати истим сјајем, а својом снагом уобличавати културу генерација које тек треба да се роде“, нагласила је Ванушић.

Прецизирала је да је посебна пажња посвећена конзерваторско рестаураторским радовима на уређењу остатака архитектуре средњовековних манастирских комплекса, а посебно археолошких остатака у манастиру Бањска, као и опсежних радова на цркви.

Додала је да су спроведене сложене активности и на конзервацији и рестаурацији живописа у манастиру Грачаница, а поједине се спроводе у манастиру Пећка Патријаршија који захтевају, као и други споменици на на Косову и Метохији, израду посебних планова око којих би се заједнички окупиле установе заштите и најистакнутији научници српског средњег века, како би пружили подршку очувању споменика средњовековног наслеђа.

Ванушић је рекла да је потреба да се идентификују и попишу „старине“ у Србији, везана за специфичан духовно-историјски контекст последње четвртине 19. века, који је одиграо важну улогу у развијању свести о значају прошлости, а тиме и о националној баштини.

„Указивање првих истраживача српске сакралне архитектуре на њене универзалне уметничке вредности и широко сагледавање историје у схватању и истраживању националне баштине настале у средњем веку, условили су и прве кораке у заштити и чувању старина, али и конкретне акције у обнови средњовековних манастира попут Студенице, Жиче и Манасије. Пројекат Српског ученог друштва из 1871. године, на чијем челу су се налазили Михаило Валтровић и Драгутин Милутиновић, односио се на описивање и снимање старих цркава и манастира у Србији“, подсетила је Ванушић.

Она је подвукла су су први вредновани и утврђени споменици културе били управо из епохе српског средњег века. 

Подсетила је да je међу првима на Унескову Листу светске културне и природне баштине 1979. године уписан просторни обухват Старог Раса са највреднијим споменицима средњег века: Петровом црквом, манастирима Ђурђеви Ступови и Сопоћани, као и средњовековним утврђењем Рас, док је манастир Студеница уписан 1986. године. Мирослављево јеванђеље, настало у 12. веку, од 2005. године налази на Унесковој листи „Памћење света“ међу 120 докумената од изузетног и универзалног значаја

Ванушић је истакла да су због својих изузетних вредности, али и због перманентне угрожености на Унескову листу наслеђе у опасности уписани српски средњовековни манастири Дечани, Грачаница, Пећка Патријаршија и Богородица Љевишка.

Ванушић је на конференцији “Културна баштина Србије: снага средњовековног наслеђа” оценила да је снага српског средњовековног наслеђа остала витална у свакој историјској епохи, и свако доба га је изнова ишчитавало и контектуализовало, преиспитујући и утврђујући свој идентитет.

„Очекујемо да ће и ова конференција допринети у трасирању будућих корака и активности и да ће струка, наука и држава једнаком преданошћу и заједничким деловањем наставити да унапређу политике очувања српског средњовековног наслеђа, али и културног наслеђа у целини“, закључила је Ванушић.

Извор: kultura.gov.rs