Љубивоје Стојановић: Недеља Слепог

Бог свакодневно чини разна чудеса и разлива милост Своју по дјелима руку Својих. Ми, на жалост, то не видимо и не осећамо јер смо добровољно оградили своја чула разним овоземаљским обавезама и проблемима. У непрекидном трку од једне до друге обавезе, постајемо слуге њихове. Бога остављамо по страни све дотле док нас невоље не присиле да се вратимо у Његово тихо и мирно пристаниште.

„Не сагреши ни он ни родитељи његови, него да се јаве дела Божја на њему “ (Јн. 9, 3).

Овим речима Христос уверава и покреће ученике из празноверне упитаности у стварност вере. Они се питају видевши човека, слепог од рођења, ко је сагрешио, он или његови родитељи. На овај начин они показују сву тескобу људских предрасуда. Тескобу и уплашеност од освете. Све је сведено на казну и кривицу, тако да страх све обара и обезвређује. Тада човек, ако је лично он у питању увек покушава да се оправда туђом кривицом, рецимо предака. А ако је други у питању онда је важно само осудити и прозвати, омаловажити и презрети. Милости нема, мора да се изврши „правда“, наравно онако како то ја мислим. То се мора наметнути и Богу и људима. Све тада постаје једна умарајућа и безпобедна утакмица небоготражитељског трагања за поразом других. Просто тада злурадост опија незнањем и све постаје празна прича.

Ко је крив? - често је питање раслабљених односа, који нису ништа друго до стални сукоби, у себи, са собом и са другима. Тада се долази до различитих закључака. Иако различити подједнако су опасни. Свеједно да ли кажемог ЈА САМ КРИВ ЗА СВЕ, или тврдимо: СВИ СУ КРИВИ /било и ја са њима или они без мене/, остајемо у непокретној тескоби уплашени и безделатни. Само чекамо, и тако губимо стваралачко и молитвено бдење као подизање. Немоћно падамо одричући се свемоћи вере. То падање је подједнако опасно и онда када немаром себе упропашћујемо као и када насртљиво другога пресрећемо. Јер се у оба случаја оптерећујемо испаштањем као мерилом, и тако се обеснажујемо за примање и учествовање у љубави Божјој.

Потребно нам је много свештене трезвености и стваралачког искуства, којим се морамо у животу подизати изнад свих безизлаза и несигурности. Да све препреке доброподвижнички отклањамо не будући никоме препрека ни суд, него примајући славу Божју да будемо обрадовани богоданом чашћу. Тада, будући свесни велике части постајемо и достојни учесници живота у слави. Нема тада невоље и недаће које не могу бити побеђене и отклоњене. Не да их само нестваралачки избегавамо него силом доброга подвига да их преображавамо, узрастајући непрестано из свих немоћи у свемоћ вере. Тада ћемо разумети шта то значи „да се покаже слава Божја“, јер ћемо видети да се том славом Божјом човек прославља. Дакле, Бог чудотвори увек ради нас и за нас, показује силу љубави Своје и позива нас у славу непролазну. Он служи нама и нашем спасењу. Сетимо се само како је чудима преко Мојсија позивао фараона у славу, а како је овај своју немоћ претакао у пркос и сам себе поразио непристајањем на љубав Божју. Тако и сада Христос чудотвори пред очима богоизабраног народа говорећи им непрестано да их је Он извео чудом из ропства, и нудећи им нова чуда позива их да виде даље и боље, и уђу у благословено садејство.

Знајући све ово разумимо добро и до краја апостолску опомену: „Благодаћу сте спасени кроз веру; и то није од вас дар је Божји; не од дела да се не би ко хвалисао“ (Еф. 2, 8). Уверивши се делатно у стварност апостолског сведочења непрестано се трудимо у делу примања славе од Бога, којом нас Он стално просвећује. Тако се утврдивши у делатној вери нећемо се умарати претпоставкама ове или оне врсте. Зато, устанимо из маловерја и страха у свемоћ праве вере која непрестано чудотвори просвећујући ослепљене гресима предивним чудом Божје љубави, светим покајањем, кроз које Бог додирује очи нашега срца и исцељује нас. Уђимо у тај спасоносни процес и не дангубимо у сталном осуђивању других. Не плашимо се грехова својих предака, које ми испаштамо, како то погрешно често мислимо. Старозаветни пророк нас упућује да није баш тако, и речито сведочи речима: „Која душа згреши она ће умрети, син неће носити безакоња очина нити ће отац носити безакоња синовљега; на праведнику ће бити правда његова, а на безбожнику ће бити безбожност његова“ (Јез. 18, 20). Шта свему овоме додати, него само да се сви опоменемо и освестимо будући свесни превелике одговорности која разрешава од укочености умишљеног и непостојећег предодређења у овом погледу и на овај начин принудног наслеђа туђега греха, макар да је реч и о најближим сродницима и прецима.

Љубави Божјој је страна освета над грешником, а још мање над његовим ближњим због његових грехова. Како то неки, затворени будући за љубав Божју, тврде говорећи да највише то боли, освета до деветога колена, и не знам шта све још се не говори. Не будимо маловерни, кривоверни, лаковерни и сујеверни! Јер све ово постајемо имајући овакав став и поглед. Удаљавамо се од Бога и постајемо лак плен разних духовних завојевача који нас окупирају бесмислом празних прича пуних претњи свима и свакоме. И то, гле дрскости, као правде, коју намеће тако опчињен човек претећи у име Божје другима, а тврдећи да дело Божје ради!?! Имајмо мудрост доброга распознавања и разликовања како бисмо чврсто стајали у доброверној исправности и сигурности.

Не умарајмо се тражењем криваца и празним осећањем кривице и испаштања, унижавајући се тако губљењем себе за живи црквени однос са Богом у литургијској пуноћи. Не предајимо се олако у руке злонамерних „погађача судбине“, који ништа осим страха немају и не знају. Не дозволимо да нас они убеде да ми испаштамо туђа сагрешења, јер тако нас удаљавају и од Бога и од ближњих. Тако нешто је несвојствено љубави Божјој и страно је правди Његовој. Никада се Бог никоме не свети, Он све просвећује, а обезбожени и безблагодатни људи својим богопротивљењем се обесвећују и унижавају отпадништвом и отуђењем. То отпадништво и отуђење је опасније и веће од првоотпадниковог, сатаниног. Иде толико далеко у противљењу до одрицања и порицања Бога. Ђаво се бори против Бога, заводећи човека, да би човек толико посрнуо идући даље од ђавола. Јер „ђаволи верују и дрхте“ (Јак. 2, 19), док ђаволом обманут човек иде даље од свога поробљивача негирајући и само постојање Божје. Страшно и свепоразно за боголиког човека!

Не треба бити наиван и немудар у свему овоме и превиђати чињенице. Не, то никако. Увек треба препознати опасност, и у том смислу не губити наду кроз робовање статичној условљености, у стилу „тако је писано и тако мора бити“, како се варају, варајући многе разни „читачи“. Они подводе човека у покорност стихијама, пркосећи одбијањем благослова Божјег човеку „да буде господар“ (Пост. 1, 26). Богодани господар постаје самоуцењени роб који своје постојање условљава положајем небеских тела. Тако уместо да „овлада“ знањем кроз веру, покорава се сујеверним незнањем о себи и стварима. За такве апостол јасно каже да „заменише истину Божју лажју, и више поштоваше и послужише твари него Творцу“ (Римљ. 1, 25). Бог нас непрестано позива да се ослободимо опасног ропства у које смо наивно ушли. Али ми морамо да се одлучимо и ослободимо. Бог нам даје Пут, и даје нам се Он као Пут, али ми морамо бити доброопредељени путници знајући јаснојеванђелско правило да онај који „се обазире назад, није приправан за Царство Божје“ (Лк. 9, 62).

Наша добра одлучност увек је осигурана живим Божјим дејством и нашим доброделатним садејством. Та жива динамика нас разрешава од несигурности и незнања којима смо стално у најамничко-ропској уплашености. Ми смо обрадовани радошћу богоусиновљења кроз неистрошиво благодатно богаћење. Тако се не оптерећујемо брзоплетошћу која је, по сазнању и у искуству црквених отаца, увек знак лењости. Обесмишљава сталним наглашавањем и истицањем условљености кроз разне видове и начине беживотних уцена. Спасење своди на самооправдање у стилу „мирно лећи и мирно устати“. Тада се сабирају „заслуге“, како своје тако и својих предака, а што је за потомке „ризница сувишних добара“. Ето како ми у пракси постајемо неправоверни, очас и понекад не имајући знање о промашају којим се обезцрковљујемо. Са друге стране, ако немамо то преимућство добрих предака онда се умарамо осуђивањем и презирањем, одвајајући се од њих, како се не би заразили њиховим гресима, а које нам Бог и овако уписује, како ми то погрешно умишљамо.

Тако уплашени, са једне стране гресима предака, а са друге стране понети њиховим добрим делима, у оба случаја постајемо недоброделатни. Цео живот потрошимо на бесциљна и бесмислена склањања и истицања. Склањања од испаштања и истицања посебних заслуга. Као да се са Богом може погађати по слабим мерилима наше посрнуле уплашености. То нас чини неспособним за исправно примање и делотворно разумевање славе Божје, Која је по Његовом дару и слава наша. Не нека далека и недодирива, него свагдаделатна и свесилна у пуноћи љубави.

Отворимо се за примање славе Божје, којом нас Он части позивајући нас да и ми учествујемо, ослободивши се одпоробљености незнањем и страхом. Ту нестваралачку напетост морамо превазићи и победити спремношћу да примимо дар љубави Божје, и да тим даром испуњени осетимо богодано господство у себи. Као господарење у потпуности над собом и око себе, у стваралачки добропокретној лепоти себедавања и приношења себе и света у литургијској доброжртвеној пуноћи. Улазећи тако у БЛАГОСЛОВЕНО ЦАРСТВО БОЖЈЕ, као „домаћи Божји и суграђани са свима светима“ (уп. Еф. 2, 19), ми имамо пуноћу живота, и то живота у изобиљу. Тако се разрешавамо од сувишности која оптерећује, свему дајући меру пролазности онеспособљавајући нас за стваралаштво. То нам није наметнуто него смо се ми самовољно оклизнули у неслободу све сводећи само на уцене. Па тако уцењујемо све око себе, а себе или прецењујемо или потцењујемо. У оба случаја ми се обезвређујемо самоудаљавајући се од Царства у безизлаз брзопролазности.

Ослободимо се слабих мера којима покушавамо да живот ограничимо. Не меримо га собом и слабостима својим, уђимо у безмерје живота богопознањем идући даље до богоопштења. Тада престају претпоставке и недоумице. Све постаје добро познато и тада се не оптерећујемо нагађањима. Не руководи нас сумња да ћемо бити оштећени, ни страх да ћемо бити одбачени. Постајемо уверени и правоверни у тражењу и налажењу славе, којом нас је Бог позвао и почаствовао дајући нам део, који морамо примивши, не само сачувати него и умножити. Тако наше боготражитељство постаје одговорно тражење, не само кроз безброј наших питања, него најпре у нашој одговорности којом смо спремни да примимо и да се стваралачки предамо. Не тако да изгубимо себе, него препознавши себе у Христу, правоверијем и правожитијем, постанемо стварно слободни за добродетељ. Тада све постаје славословно усклађено и престају све наше предрасуде и сва наша незнања. Силом богопознања ми смо стварно слободни. То не значи и самовољни, него ослобођени од самовоље отуђења, богоданом слободом која нас увек чини добропокретним, изнад сваког греха, сваке условљености и свакога отуђења и безнађа.

„Иди умиј се у бањи Силоамској, што преведено значи: послан. Он оде, дакле, и уми се и дође гледајући“ (Јн. 9, 7).

Послање и послушност су двоједна стварност хришћанског живота. Када се усагласе у садејству вере тада се све добро осмисли. Све добија доброзначајну вредност. Долази до стваралачког остварења у богочовечанском дару и подвигу живота у вери. Све се испуњава безмеријем неистрошивога поверења. Тада се побеђује самовоља која обеспућује, и иде се путем сарадње у вери. Нестаје сваки вид обневида и беслуха којима се само лута по бестрагу. Јеванђелски живи трагови основани на послању и послушности, као живи знаци, носе у себи светлост животну у њеној богочовечанској пуноћи. Нису неки далеки примери из далеке и заборављене прошлости него су добропризивна сведочења за свако време, утемељени на здравом црквеном памћењу, које сабира све и свакога. Отуда, сваком описаном догађају у јеванђелској стварности ми не приступамо архивски или археолошки, него црквено и литургијски, са пуном есхатолошком зрелошћу. Тако имамо знање о ономе што је било, што јесте и што ће бити.

Једино овако можемо правилно сагледати и разумети догађај у вези са човеком слепим од рођења. Он не види телесним очима ништа и никога око себе. Будући слеп у том смислу, он не губи виши окоглед, и остаје у добровиђењу и поред телесне обневиделости. Како? Шта нас упућује на ово? Најпре, он не бунтује због свога недостатка. Стрпљиво подноси немоћ. Не умара се претпоставкама. Јачи је од тренутнога стања, јер има опредељење неистрошиве наде. То показује чином пристајања да беспоговорно испуни реч Христову којом га шаље да се умије, пошто му је претходно помазао блатом очи којима није гледао ни видео. Он је послушао не због јаке жеље да само што пре оздрави и прогледа. Него је заиста прогледао очима срца и недволичним пристајањем исповедио богопознање, без кога смо ослепљени и ако гледамо телесним очима. Просветивши се и просвећени будући богопознањем, увек добро и далеко видимо и гледамо. Постајемо живи учесници правога живота, увек доброделатно слушајући и извршавајући оно што нам Христос чини и говори.

Све ово није слепа покорност него је добропокретна послушност, као стално ослобађање од разних видова заслепљености и опчињености. Управо, првостворени људи, прародитељи Адам и Ева су се опчинили, заслепили сјајем, да би „прогледавши“ видели слабост и нагост, безблагодатну отуђеност (уп. Пост. 3, 6-7). Нису они изгубили телесне очи ни гледање, него су „прогледали“ празним виђењем, тако да су само немоћно могли да констатују резултате свога промашаја. То је нешто што нас увек погађа, кад год се поведемо само за оним што наше очи виде. Човек је призван не само да гледа, него да види и провиди, све више и све потпуније. Управо овај живи јеванђелски виделац, који је у телесном слепилу потврђује. Он провиди и зато све добро разуме. Допире до његових ушију разговор Христов са ученицима. Чује он да Христос говори о томе да треба „да се јаве дела Божја на њему“ (Јн. 9, 3). Чује и верује, и то без брзоплетости којом би исказао нестрпљивост, и без оптерећености неверовањем којим би показао сумњу. Такође није обесхрабрен недостатком, није немоћно посрнуо у противљење због страдања. Он, тихо и ненаметљиво све то подноси, не губећи наду. Само у тој истрајности могао је сазрелити добро и коначно, тако да без било каквога питања или сумње или недоумице одлази будући послан да се умије. Вођен је здравом вером, у којој се осмишљавају све наде и испуњавају сва добра чекања, као стваралачка давања и тражења.

Није га болест уморила до самозатворене искључивости и безнађа. Он се нада и због тога не приговара онда када му је Господ помазао очи блатом, које је начинио од земље, коју је размутио пљувачком. Да је био безвољан и обезнађен болесник, вероватно је да би приговорио одбијајући дело. Исто тако да је био слепопокоран Закону, он би се успротивио делу у суботу, имајући страх да не учини још један грех у низу других због којих „испашта“. Он се уздигао изнад те греховне оптерећености и Христова реч апостолима, којом их упућује да не приступају свему у немоћи умишљеног страха од казне и освете, њега је још вије утврдила. Тако да је он тада рашчистио са свеоптерећујућим осећањем кривице. Наравно не кроз небригу о спасењу, него будући далеко изнад категорија уцењивања и условљености. Његова вера је здрава и добровидећа, и због тога он види Онога Који га шаље да се умије. Види и разуме, што потврђује послушавши добар савет, не сумњајући у испуњење.

Тај чудесни тренутак његовога оздрављења, када прогледа добрим виђењем свега око себе, њега је обрадовао јер су тако потврђена његова добра надања. Та надања нису била уопштена и претпостављена, него сигурна и добросмерна. Зато је он препознао глас Христа Спаситеља и послушао га. Он је чекао да чује и дочекао је да чује и послуша добри глас. Видео је он без гледања, за разлику од многих који „гледајући не виде“. Само на овај начин је могао да превазиђе све замке оних којима је била важнија субота од човека. Ти суботопоклоници, обневидели од слепог покоравања не хтедоше видети лепоту исцељења. Прекршена је субота. То треба казнити. Што је овај прогледао па шта онда, то је мање важно. Казна због прекршаја мора бити изречена. Само треба сакрити дело исцељења и оздрављења. Треба уплашити овога и његове родитеље. Иначе, они су донели одлуку да свакога ко исповеди Христа одлуче од своје Синагоге. Тако су се сами одбојили од Христа. Том одлуком су хтели да заплаше своје сународнике, сурово је спроводећи у живот. Отуда, када су питали родитеље овога исцељенога човека добијају одговор да је он пунолетан, па њега да питају како се то догодило, а они знају да је њихов син слепорођен, а сада види. То виде, то знају и то сведоче, задржавајући извесну дозу страха и покорности.

Исцељени младић, доскорашњи просјак, прогледавши по дару Христовом није се уплашио њих и њихових одлука. Он постаје сведок Христов тако што се не збуњује пред њиховим притисцима. Они га испитују, будући и сами неутврђени и без става, једино у шта су били сигурни била је њихова мржња, која најболније ослепљује. Јер исцељени младић, до скора слеп, превазилази их у сагледавању ствари и догађаја. Тако да им одговара о Христу јасно и без двоумљења да је Пророк (уп. Јн. 9, 17), када га питају шта он каже за Њега. Они остају и даље у стању отуђења и незнања, а све кроз слабоверно кривоверије. Они траже од исцељеног: „Подај славу Богу, ми знамо да је онај човек грешан“ (9, 24). Њихову гордост, коју саопштавају ставом „ми знамо“, он побеђује одустајањем од сукоба, речима: „Је ли грешан не знам, једино знам да ја бијах слеп и сада видим“ (9, 25). Не ради се овде о томе да је он несигуран у вери, а они сигурни ; у ставу. Заправо, овде се види сва сила ненаметљивости вере, тако што га Христос не уцењује ничим, него га само ослобађа од немоћи. Они су самоуверени, а он је само опрезан, због тога не истиче себе (ја знам – као они; него себе ставља у други план речима – ја не знам), него указује на Онога Који је учинио чудесно дело. Када су то чули несигурни колебљивци настављају своје трагање без боготражитељске пуноће, поновним питањем како се то десило. Младић се овде показа слободним и опредељеним, надмоћнијим од њих, па им упути прекор због неразумевања, и жеље да опет чују питајући их смело и са убеђењем, да ли то и они неће да буду Христови ученици. Овако им показа врхунац непокорности њиховом фанатизму, имајући сигурност вере. Не плаши их се, стојећи чврсто на темељу вере, он разоткрива све њихове празнине и недостатке.

Слепи суботопоклоници, одвајајући се од Христа својатају Мојсија, тако се самоунижавајући одвајањем себе од Христа, и покушајем да Мојсија одвоје од Христа, а што је немогуће и незамисливо. Они часте, несвесно, исцељеног називајући га Христовим учеником, говорећи: „Ми знамо да је Мојсеју говорио Бог; а овога не знамо откуда је“ (Јн. 9, 29). Он им одговара са добрим убеђењем: „У томе и јесте чудо што ви не знате откуда је, а он отвори очи моје... Кад Он не би био од Бога, не би могао ништа чинити“ (9, 30-33). Своју стварну немоћ и незнање, пред неоспорним чињеницама, они су заменили силом својих закона, избацили су младића из Синагоге. То је био крај њихове силе. Даље нису ни знали ни могли. Младић беспоговорно излази. Он је већ пошао Христу у сусрет на прави начин, сигурном поступношћу.

Христос га налази и пита га јасно и недвосмислено: „Верујеш ли ти у Сина Божјега?“ (9, 35). Он се утврђује питајући: „Ко је он да у њега верујем“ (9, 36). Када је добио одговор Христов: „И видио си га и онај који говори с тобом, тај је“ (9, 37), он неодступно исповеда: „ВЕРУЈЕМ ГОСПОДЕ“. Није ово његово исповедање вере у Христа било одједном и не брзину, без утемељења и сигурности. Он је видео и уверио се стварно поверовавши и прогледавши вером. Разумео је да је свако добро виђење од Бога дато као могућност, у којој се остварујући постајемо правоверни. Окати, а самоослепљени искључивошћу и мржњом, не само да превидеше него и обневидеше. Одрекоше се сваке радости, и уместо да Бога прославе због исцељења слепога, они се поробише стегама законским и себе изгубише у сивилу страха и несигурности.

Исцелимо се и ми од маловерија и незнања. Ослободимо се од страха и несигурности, будући увек спремни да чујемо и разумемо Христов глас и позив којим нас непрестано шаље и позива дарујући нам изобиље живота. Избистримо очи срца да бисмо били спремни и способни за дар боговиђења, по обећању Његовом (уп. Мт. 5,8). Тада ћемо се радовати побеђујући сваки страх и сваку неизвесност, којима се сами онеспособљавамо за боговиђење и богоопштење. Страх и неизвесност нас саплићу и обеснажују сводећи све само на ропско испуњавање, без стваралачкога учествовања. Када се тако сами одрекнемо свега постајемо робови и поробљивачи, који само знају да намећу и отимају. Намећу силом одређене савове и отимају слободу. То је слепило душе од кога најпре треба да се исцелимо, и морамо, да бисмо добро видели и све правилно разумели. Када то успемо, онда осећамо додир Христов којим нас покреће, и чујемо позив којим нас упућује, шаље да се умијемо и скинемо крљушт са очију и тако победимо слепило и обневид, попут овога младића, али и као апостол Павле, у своје време (уп. Дел. ап. 9, 1-18). Тада ћемо са сигурношћу свима бити спремни да сведочимо да је Христос Господ, не ускраћујући наду никоме. Управо је апостол Павле добар пример да ни они богопротивни суботомани нису за Бога изгубљени коначно. Имају и они сталну прилику да се преуме и покају и просвете. Само треба да се определе, а и ми смо позвани да их покрећемо својом вером.

Управо због тога смо ми „светлост свету“, будући увек одговорни за спасење и просвећење свих и свега у Христу. То не можемо постићи без црквеног просвећења којим се стално подижемо, увек будући отворени за добро виђење свега. Христос нас непрестано исцељује од слепила фанатизма и равнодушности дарујући нам трезвену ревност доброга виђења којом се стално богатећи имамо бесценблаго вере која све види добрим очима. Тада, имајући свеисцељујућу ревност достижемо пуноћу вере којом будући преиспуњени, свима је са љубављу саопштавамо, никога не оптерећујући и никога не узнемиравајући. Имамо љубав и стрпљење и према пресретачима који прете Христу и нама својим кривоверијем. Не пристајући да будемо друга страна у сукобу, не да се не супростављамо злу, него да не омрзнемо ослепљене мржњом, увек смо добри сведоци, који виде и позивају свакога речима: Дођи и види, без претње и олаких обећања.

из књиге „Служба речи“

Извор: Епархија шумадијска