Протојереј-ставрофор Војислав Галић: Црква – полазиште и циљ културног човека

Jедан од наших познатих теолога говорећи о односу хришћанства и грчке културе, насупрот неким другим мишљењима у науци говорио је о христијанизацији хеленизма. За нас у Цркви јасно је и због саме природе Цркве која обухвата свe сегменте бића света и човека – која је дакле васељенска – а о томе нам сведочи и две хиљаде годишња историја Цркве, да хришћанство никада није стремило томе да укида културу појединих народа, барем што ce тиче источног хришћанства, него напротив, тежило је и тежи ка томе да се та култура сачува, обогађена новим и вишим смислом који своје исходиште има не просто у историји и традицији, него у будућим догађајима који ћe свему што се догађа овде и сада дати коначно место.

То значи да се у хришћанству из корена мења наш однос према култури јер у колико она чини део хришћанског живота, део живота Цркве, то значи да добија вечни смисао. Но исто тако, с обзиром да се ради о споју који обавезује, не може све и свашта да добије место под појмом културе, него само праве вредности које могу да издрже да буду прекаљене у хришћанске (васељенскe) вредности. То је посебно важно у данашње време, када на глобалном нивоу на жалост све чешће можемо да говоримо о претварању културе у пропаганду, а свих њених вредности у обичну робу (Р. Биговић) на светском тржишту где све има своју новчану, материјалну цену.

Под појмом културе, дакле, подразумевамо целокупни духовни живот једног народа, оне тековине које уздижу и васпитавају сва поколења и оплемењују душу народа.

Историјски гледано Српска православна Црква и култура српског народа нераздвојиви су у пуном смислу речи. Сва српска средњовековна уметност књижевност и просвета, сва духовна делатност не само да су везани за Цркву него је и исходиште и циљ њихов Црква, односно Православље са својим како богословским, тако исто и етичким садржајем. Православље је на тај начин и српској култури дало јединствени печат који ће бити од двоструке користи. С jедне стране помоћи ћe да се култура српског народа интегрише и постане део европске културе, а с друге стране учиниће да се својом различношћу не утопи у културе јачих и већих народа, утицајнијих култура.

Највећи зачетник тога посла стварања основа српске хришћанске културе свакако је Свети Сава који је својом личношћу и делом постао симбол васцеле духовности и културе српског народа који нам из дубине векова, али и са висина истинске духовности и ширина Његове бриге за својим народом поручује: Ум наш, дакле, нека буде на небесима у гледању… (Р.Биговић)

Ово гледање постало је опредељење српског народа за многе векове и одушевљеним широким замахом створило културне вредности на пољу архитектуре, ликовне уметности, књижевности и музике. Створило је културу која ћe утемељити опредељење српског народа, бити довољно јака да одоли потстогодишњим насртајима стране и српском хришћанском народу туђе културе и да из таме робовања изведе српски народ иако у цивилизацијском смислу уназађен, ипак са пуном свести о својој хришћанској православној бити, припадности, духовности и култури.

Зато Свети Сава не припада само српској прошлости и историји како мисле многи и међу онима који га цене, него – не искључиво у есхатолошком смислу – он припада и садашњости српској и будућности, јер је као оличење највиших културних вредности српског народа, као његово стално надахнуће присутан у њему и данас као његова душа а остаће присутан и у будућим временима, јер се праве вредности не могу затрти, будући да су заштићене ореолом вечних Божанских енергија које напајају сваки покрет жртвене љубави. Оне од појединаца или појединих структура могу бити заборављене, привремено или чак трајно што има своје погубе последице првенствено за оне који су их заборавили, али то никако не значи да су дефинитивно нестале.

О томе овако говори један наш познати теолог и професор Богословског факултета у београду Р. Биговић: „ …у искуству вере, духа и праве културе, прошлост може постати садашњост и велико благо за искорак у будућност. Обоготворити прошлост није ништа друго до идолопоклонство, а негирање прошлости је злочин. Трезвено и одговорно проучавање прошлости, усвајање оног што је издржало проверу времена и историје и транспоновање тога у конкретни живот то је оно што чине одговорни и зрели народи. Ако свете, Божје људе, попут Светог Саве, посматрамо само као људе прошлости, а не као људе будућности, узоре и идеале којима тежимо, на погрешном смо путу.“ (Р. Биговић Црква и друштво, Београд 2000)

Светосавски дух напајао је и по много чему јединствени културни живот Срба историјске дијаспоре. У тој равни створена су нова дела и оформљен нови живот под утицајем западне духовности, али у том сусрету није поражена светосавска култура православне духовности српског народа, него напротив, она је сачувана и приказана у једном новом светлу, кроз формална решења која су била прихваћена на просторима нове домовине оног дела српског народа који је силом прилика морао да се покрене не само у географском смислу у правцу запада. Као симбол те синтезе можемо да поменемо манастир Српски Ковин на дунавској ади Чепел чији је храм грађен у готском (дакле западном) стилу изнутра до последњег квадратног сантиметра живописан византијским фрескама. Када бисмо крајње упростили коментар овога феномена могли бисмо да кажемо да је одећа, дакле, нова и у то време по последњој моди, али је човек душом и телом остао онај исти. Светосавски дух дозволио је многе промене, али је штитио срж, суштину културе српскога народа која све дотле остаје непромењива докле се базира на правим и истинским вредностима изграђеним не за известан период него за сва времена.

Све се то дешава унутар Цркве, свему томе оквире даје Црква својом ширином и способношћу да у себе прими и угради свако надахнуће које живот покреће ка оној врсти стваралаштва које не искључује другачијост него је оријентисано ка надградњи,

Зато што је васељенског карактера Црква има ту особину да може да буде српска, а да не престаје да буде грчка, руска, румунска и тако даље са пуном осетљивошћу према култури тих народа, и да у исто време буде свачија, без обзира на националност, не антинационална него наднационална. Онај ко је погрешно доживи у њено име водиће рат, а онај ко је правилно доживи схватиће да она спаја људе, народе и културе и кроз тај спој нуди једини спас како за појединца, тако исто и за све народе и културе.

Већ у ранијим вековима, а поготово у 19. веку секуларизација друштва довела је до тога и код нас да се развој културе одвија одвојено од Цркве, па су тако постепено замењени и идеали. Знање, односно логика која доприноси убрзаном развоју технике сматра се за највишу вредност. Постепено се ствара култура у којој љубав, радост, мир, дуготрпљење, благост, доброта, вера, кротост, уздржање више не значе ништа, или се чак у најновије време сматрају као нешто смешно и назадно, карактеристично за слабиће и особе које због претеране емотивности нису поуздани чланови модерног друштва.

На западу Црква делимично постаје психолошко уточиште куда углавном долазе људи уморни од стреса и спољашње вреве света који јури у правцу за који већ многи кажу да је погрешан, али сви углавном сматрају да је неминован. Појединци, дакле, привремено бораве ту, одморе се и поново враћају у свет не да сведоче о доживљеној Истини света, него по инерцији, да би се поново уморили.

На територији историјске Српске дијаспоре, на известан начин још и данас Српска Православна Црква сматра се поред верске и за чувара националне свести и националне културе. Веома дуго, што непосредно а што посредно, она има улогу васпитача српске деце и омладине, поспешитеља и чувара црквено-народне уметности. Оквире за то давао је сам црквени верски je живот, црквено-културна збивања везана и за поједине празнике, али и озбиљна културна, и просветна делатност која је остваривана преко разних удружења и задужбина. Те су задужбине биле у тесној вези са Црквом делјући често преко црквених структура, јер се као и данас, радило о истим људима-члановима Цркве, односно верницима и у исто време учесницима културних збивања, актерима уметничких дела или питомцима васпитно-просветних завода.

У комунистичком периоду, иако потиснута на маргине друштвених збивања, што ће рећи гетоизирана у храмове и црквене порте, иако у сталној материјалној неимаштини, јер је, с обзиром да јој је одузета практично сва имовина, доспела на просјачки штап, захваљујући својој постојаности и непоколебљивости не само у чувању верских, него и истинских националних културних и духовних тековина, Српска Православна Црква на територији Угарске, иако јој се стадо током више столећа неминовно осипало, остала је симбол способности једног малог културног народа Европе, да и у најтежим околностима, на границама сумњичавог Запада створи амбасаду културе, мост којим ће многи пролазити да би дали свој допринос ономе чиме се ми данас поносимо и дичимо.

Ако само поменемо Сентандреју коју данас посећује и којој се диви читав културни свет, а коју су, овакву какву је данас видимо, практично саградили Срби у 18. веку, ако поменемо Јегру на североистоку Угарске и наш храм са предивним иконостасом импозантних размера чије репродукције видимо у луксузним часописима Западне Европе, ако се сетимо нашег манастира Грабовца у живописној долини надомак града Боњхада, и црквеноуметничких предмета који су излагани на разним изложбама по Европи, ако прођемо кроз наш Црквени музеј, Библиотеку, Архив у  Сентандреји, и свему томе придодамо још четрдесет и данас постојећих храмова на територији Епархије будимске – све заштићених споменика културе онда ћемо разумети речи Милана Кашанина: Нисмо ми тражећи излаз на светску сцену узалуд ишли од Студенице до Хиландара и од Хиландара до Сентандреје; ни сејали путем само кости; сејали смо и мисли – и лепоту – додају писци књиге Сентандреја Дејан Медаковић и Динко Давидов – а то једном речју значи културу у класичном смислу те речи.

Живимо у времену у којем се бришу границе између истине и лажи, између добра и зла, између реалности и фикције. Људска похлепа, задовољење егоистичких, често ниских прохтева, медијско рекламисање самозаљубљености, агресија и глупост дижу се на пиједестал културе човека и света. Не можемо рећи да све то не утиче на живот Цркве, јер и Црква, иако није од овога света, живи у овоме свету и њено тело чине појединци који живе и раде у ковитлацу данашњег времена чије карактеристике су потрошачки менталитет и глобалистичке тежње највећих сила светског капитала. На данашње секуларизовано друштво Црква више нема толики утицај као што га је имала раније. Кроз претерано брз темпо живота људи постају учесници многих догађаја иза којих у њима не остаје ништа осим утиска празнине међуљудска комуникација постаје фиктивна (виртуелна) и површна. Лицемерно волимо недефинисано човечанство, али никоме не дозвољавамо да нам приђе и тиме поремети и угрози наш мали свет у коме има места искључиво за нас саме. Градимо огромне зграде у којима хиљаде људи раздвајају само зидови собе, али се ти зидови показују као непробојни, јер живимо као да онај с друге стране зида не постоји за нас. Велике силе обавезују на мир да би лакше тиранисале оне мање и слабије, а који неће да приме њихов понижавајући јарам, добијају бомбе. Никаква се истинска култура не поштује. Модеран свет ствара сопствену културу у којој као највећа вредност важи поклапање интереса (А. Јанулатос).

Ако озбиљно схватимо ове проблеме, онда ћемо схватити и то да је данас, можда више него раније потребна сарадња Цркве и радника на пољу тзв световне културе, из простог разлога што су нападнуте, без разлике, све истините и праве вредности. Данашњи човек културе мора да схвати и прихвати да логика и техника нису довољне да задовоље све прохтеве човечанства. Постоје и друге димензије, димензије вере, духа, љубави и самопожртвовања и домаћинског односа према свету око нас.

Зaто је неопходна сарадња свих културних посленика без обзира на верску, националну или било коју другу припадност, јер су нападнуте све вредности без разлике, и јер културне вредности једнога народа или једноверних, имају ту особину да не угрожавају вредности другога народа, или иноверних него их, напротив, потврђују.

Потребан је заједнички рад нас хришћана јер у целом процесу чији смо савременици нисмо гледаоци него (хтели или не) активни учесници. Одговорност је сразмерна нашим могућностима, али нико није изузет (А. Јанулатос). Бити хришћанин а остати равнодушан према свим овим збивањима представља оштру и неприхватљиву противречност.

Са друге стране рад световних посленика на пољу културе неопходан је с обзиром на то да је Црква одвојена од државе и наравно културне вредности стварају се, и чувају и изван ње. А као што смо рекли угрожене су све праве и истинске вредности угрожен је културан човек пре свега, као највиша вредност и Цркве и целокупног друштва уопште.

(Часопис Епархија будимска 14 , Сентандреја 2004)

Извор: Епархија будимска