Молитвени испраћај архимандрита Ромила, игумана манастира Дубоки Поток
У манастиру Дубоки Поток, на празник Рођења Пресвете Богородице, Преосвећени Епископ рашко-призренски г. Теодосије је служио свету архијерејску Литургију и опело блаженопочившем игуману манастира архимандриту Ромилу. Саслуживали су свештеници и свештеномонаси из више епархија Српске Православне Цркве.
Епископ Теодосије је беседио о животу високопреподобног архимандрита Ромила, као и о његовој улози у духовном животу људи у Ибарском Колашину: -Отац Ромило ће остати упамћен по љубави и жртви коју је несебично пружао свима који су долазили у ову свету обитељ.
Архимандрит Ромило је рођен 1973. године у месту Рудо у Босни, у породици Јелић, одакле је, после страдања српског народа и неких чланова његове породице у рату, уточиште пронашао у манастиру Црној Pеци. Након искушеничког живота у Црној Pеци био је замонашен у манастиру Свети Врачи у Зочишту. Као млад монах са осталом братијом и игуманом Јованом Јеленковим био је киднапован од стране шиптарских екстремиста јула 1998. године. После ослобађања из логора, интервенцијом Међународног црвеног крста, монах Ромило се по благослову Епископа враћа у манастир Свети Врачи у Зочиште и бива постављен за игумана, на празник Светог Адријана и Наталије 8. септембра 1998. године. По Божјем промислу остаје неповређен и када за време бомбардовања Србије на њега и још једног зочишког калуђера пуцају из снајпера са оближњег брда .
Оцу Ромилу је припала и тешка дужност да по окончању бомбардовања, када се народ из Зочишта опет покренуо у збег, изнесе мошти Светих Врача из манастира у нади да ће се убрзо вратити у свој манастир. Међутим како то није било могуће, добио је благослов да мошти пренесе у манастир Сопоћане, где су остале до 2007. године. Терористи су септембра 1999. године минирали манастир Зочиште, па га тадашњи епископ, на празник Светог Василија Острошког 2000. године поставља га за игумана манастира Дубоки Поток код Зубиног Потока. И ако су у Зочиште враћене мошти по обнови цркве 2007. године, отац Ромило се не враћа у њега да живи, али долази кад год може, служи Литургије, бдења о славама, чита молитве потребитима. Последњи пут је служио бденије са петохлебницом летос у навечерје Светих Врача.
Остаће упамћен по речима: Сада, у својим зрелијим годинама, све другачије доживљавам. И знам да и светиња као и човек мора да прође кроз невоље, страдања и искушења како би они који су за њу везани могли да се смире, покају и осете Васкрсење.
У Дубоком Потоку је био све до свога упокојења, пуне две деценије. Обнављао је манастир, градио конаке, трпезарију, осликао цркву, окупљао младе људе и био један од најцењених духовника на северу покрајине, оличење доброте, мудрости, благости и строгости истовремено. Изненадна болест је омела његове даље планове. Упокојио се у Клиничком болничком центру Драгиша Мишовић у Београду. Опело и сахрана су обављени у манастиру Дубоки Поток на празник Рођења Пресвете Богородице којој је до краја верно служио.
Извор: Епархија рашко-призренска
