У сусрет Рождеству: Патријарх са вероучитељима

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије приредио је 4. јануара 2022. године у крипти храма Светог Саве свечани пријем за вероучитеље Архиепископије београдско-карловачке. 

Претпразничном сабрању присуствовали су Епископ топлички г. Јеротеј, председник Одбора за верску наставу Архиепископије београдско-карловачке; Епископ хвостански г. Јустин, координатор добротворних и мисионарских активности Архиепископије београдско-карловачке; Епископ ремезијански Стефан, старешина храма Светог Саве; протосинђел Данило, директор Патријаршијске управне канцеларије; г. Душан Стокановић, управник Информативно-издавачке установе Српске Православне Цркве. После поздравне беседе патријарха Порфирија, владика Јеротеј је вероучитељима уручио божићне поклоне. Беседу патријарха Порфирија доносимо у целости:

Ваша преосвештенства, часни оци, браћо и сестре, драги вероучитељи, радујем се што уочи Божића имамо прилику да се баш овде, у храму Светог Саве, по први пут сретнемо. Божић има дубоки смисао за наше постојање, а један од порука Божића односи се и на смисао веронауке. Драго ми је што смо сабрани у храму Светог Саве, јер ми смо учитељи вере, вероучитељи, и не постоји бољи извор, бољи темељ, бољи контекст и бољи пример од Светог Саве за онога ко се бави веронауком, тј. за онога који покушава да сведочи веру Христову, да сведочи Јеванђеље у свету и у времену у којем живимо. Сви знамо да је време у којем се налазимо - иако свако време носи своје бреме - нимало није једноставно, бременито је изазовима, тешкоћама, искушењима. Исто тако, свако је време, па и наше време, благословено за нас зато што је то могућност и шанса - баш због распећа и крста на којем се налази савремени човек, па и ми православни Срби - да нам тај крст буде пут у васкрсење, у виђење лица Божјег, како је говорио старац Софроније.

Логос постаде тело. То је оно што ми славимо ових дана и то је догађај за који се припремамо кроз Божићни пост. То што је Логос постао тело јесте чињеница која Њега, Логоса оваплоћеног, чини par excellence теологом. Ми смо теолози и дужни смо да теологију предајемо на месту на које нас је Бог поставио, а ви у школама у којима радите. Као што ни врлина није нешто што припада по себи нама људима - а светлост из које извире свака врлина јесте сам Господ наш - тако и теологија није нешто што је плод нашег умовања или резултат наших менталних акробација. Теологија је сам Господ Исус Христос, јер је Он тај који Собом открива у пуноћи Живога Бога, Једнога у Тројици Бога. Он је тај који богословствује, који слови о Богу, зато што открива пуну истину о Богу, али са друге стране и пуну истину о човеку. Отуда и богословље на које смо ми позвани да се њим бавимо није ништа друго него учествовање у делу Христовом. Другим речима, богословље није дисциплина уз помоћ које ми истину о Богу саображавамо себи, људским капацитетима спознаје, човековој могућој перцепцији. Богословље је у молитви и подвигу покајања, преображај и раст у Христу до мере о којој апостол Павле говори, до мере раста висине Христове, које није ништа друго до нераскидиво јединство са Христом и искуство заједнице са Христом. Отуда богословља нема без молитве. Када кажемо молитва не подразумевамо само појединачну молитву, него пре свега молитву Цркве, тј. Литургију; у исто време и личну и заједничку молитву која извире из Литургије. Дакле, богословље је кроз молитву и подвиг покајања и преображаја, узрастање у меру Христову у којој ми изграђујемо нераскидиво јединство са Њим, имамо живо искуство Бога, а онда сведочење тог искуства богодоличним језиком ми видимо као богословље.  Према томе, богословље није израз знања или поседовања скупа информација о Богу. Богословље је израз познанства Бога и отуда говоримо о заједници са Богом.

Ево, са ових неколико речи полазећи од - како данас воле многи да кажу - базичне претпоставке богословља, а то је спознаја да је Бог Логос par excellence богослов, и нашег учествовања у животу Бога Логоса кроз Цркву, ми свако на свом месту унутар Цркве као Тела Христовог имамо лична појединачна послушања. Ви сте добили од Цркве послушање, а то значи и поверење, да сведочите ту истину да је Бог постао човек, да је Син Божји постао један од нас, да је Он постао човек како бисмо ми, по Атанасију Великом, могли да постанемо Бог или Богови по благодати. Нимало једноставно није ту истину сведочити, а нарочито знам да није једноставно ту истину сведочити младим људима, деци и омладини. Међутим, баш зато ваш посао јесте благословен, јер имате могућност да у изазову превазилазећи себе сведочите распетог и васкрслог Христа. То је и основни задатак веронауке.

Веронаука је свештеничка служба, апостолска служба, мисионарска служба, једна од најважнијих служби наше Цркве и зато смо ми благодарни што, хвала Богу, на простору Београда могу да вас видим толико а да не могу да сагледам крај и што, наравно, многе међу вама и лично познајем. Ово је први пут да се срећемо и рекао сам да је добро да је сусрет у храму Светог Саве, јер нам се ту открива још једна димензија вашега послања. Она је у сагласју са овом претходном, а то је да сви знамо да нам задатак није да преносимо само податке везане за живот наше Цркве или податке из Јеванђеља деци која су нам поверена, него да у крајњем смирењу и бескрајној љубави према деци која су нам поверена помогнемо да благодат Божја у њима образује људски лик тако да он иде ка подобију, да га образује тако да деца већ у раном узрасту разумеју да је циљ живота раст у Богу, раст у Христу, а то значи раст у врлини и љубави.

Ја знам не од јуче да сте сви ви надахнути истинском љубављу према Богу и према својој Цркви и да вршите свој посао на најбољи могући начин максимално користећи своје дарове добијене од Бога. Исто тако знам да постоје и многи практични проблеми са којима сте као вероучитељи суочени. Велика је ствар да веронаука постоји и велика је ствар да на тему веронауке постоји сагласје између свих традиционалних Цркава и верских заједница и наше сагласје са државом. Да тога није било не би ни било веронауке. Онда када се веронаука појавила - ја опет кажем, лично знам - они који су је од стране државе уводили или омогућили да се она врати у школе нису имали никакве утилитарне односе према враћању веронауке у школе, лукративне у смислу да могу добити неки политички поен, него су дубински осећали да веронаука као основни формативни предмет идентитета личности и народа има своје веома веома значајно место у систему образовања. У закону о образовању наведени су најважнији циљеви образовања и васпитања у Републици Србији. Тамо се наводи да су ти циљеви, између осталог, развијање здравих животних стилова ученика; њихов пун интелектуални, емоционални, социјални и морални разлог; развијање позитивних људских вредности; развијање личног и националног идентитета. Може бити да се поједини предмети поклапају и испуњавају неке од ових циљева. Ја имам утисак и верујем да га ви делите са мном да веронаука поклапа све те најважније циљеве тј. сажима у себи и рекапитулира све оно што је циљ образовања и васпитања. Ја се добро сећам када је веронаука враћена у школе свога утиска да су они који су учинили тај напор имали управо ово осећање и ову спознају. Независно од тога, ви имате и низ других практичних проблема са обзиром да је веронаука брзо враћена у школе. Многе ствари нису могле да се детаљно анализирају и да се устроје тако да веронаука заиста буде предмет раме уз раме раван осталим предметима. Од самога почетка статус вероучитеља је такав да је мало рећи да није задовољавајући. Ви боље знате од мене какве све проблеме практичне природе имате баш због тога што статус вероучитеља није равноправан статусу осталих наставника и учитеља у школама. Можда због та два елемента и још неких у почетку која нису била успостављена на ваљан и коначан начин, временом као да је и позиција вероучитеља али и статус веронауке у школама атрофирао у свом значају до границе до које смо сада дошли да од предмета постаје програм и потпуно се маргинализује. Верујте ми да сам се добро распитао и не говорим напамет. Распитао сам се и када је реч о ситуацији у Београду и када је реч о ситуацији изван Београда. Распитао се о овим темама и када је реч о мешовитим срединама, када је реч о средњим и основним школама и наишао сам на случајеве где де факто у неким школама се веронаука уопште не одржава. Постоје средње школе у неким варошицама које похађају деца из околних села, па је стога њихов боравак у школи везан и за распоред вожње аутобуса. Будући да је веронаука седми или осми час, онда најчешће, са обзиром да нема статус који би требало да има, многи напуштају час веронауке и одлазе како би стигли на аутобус да би дошли раније кући. Затим, вероучитељ и када не постоје актуелне епидемиолошке мере држи наставу веронауке онлајн, па се веронаука своди  заиста на један хоби. Верујте ми да сам се добро распитао и знам када је реч статусу веронауке у многим европским земљама. Тамо где постоји веронаика је озбиљан предмет.

Пре свега молим вас да сви заједно, заједно са вероучитељима других верских заједница и Цркава, између себе размењујући искуства нађете најбољи хришћански начин који бисте предочили мени и осталим епископима, начин на који треба да учинимо сензибилном нашу јавност и наравно одговорне инстутуције у држави да коначно вероучитељи буду равноправни људи и запослени у јавним институцијама као и сви други запослени и да веронаука има своје место равноправно са осталим предметима, притом остајући доследни да поштујемо слободу оних  који бирају да ли ће похађати веронауку или не. Никоме нећемо наметати, нећемо вршити никакву пропаганду у смислу да причамо бајке о веронауци, а нисмо способни и спремни да сведочимо оно што је Јеванђеље. Јеванђељу није потребна пропаганда него искључиво и само сведочанство. Према томе апсолутно ћемо поштовати, поштујемо и  поштовали смо слободу свакога, али желим такође да подсетим на појаву у неким школама, а то сам недавно на састанку са директорима школа и нагласио, да има случајева да понеко од директора школа врши пропаганду против веронауке.

Да не дужим и да сведем на можда два главна закључка и правца свога размишљања. Обећавам - ако уопште треба да то чиним, верујем да верујете на реч као што верујем и ја вама - да хоћу и желим заједно са вама да учинимо све да веронаука, понављам, постане предмет раван другим предметима уз чињеницу да је то изборни предмет, а не да буде изборни програм који је у групи предмета Руке у тесту, Живот у дворишту и природи или како се већ зову ти програми. Дакле, да веронаука буде равноправан изборни предмет, обавезан изборни предмет - то је дефиниција која је постојала у почетку - и да ви добијете равноправно место са свим осталим наставницима и професорима добијајући тиме иста права, али подразумева се и потпуно исте обавезе и одговорности. Ви претпостављате да то није једноставан пут и посао, али ја верујем да ћемо ми доћи до циља. Све ово не бих говорио да имам утисак да су то само празне речи које упућујемо једни другима. Иначе, ако би стање остало овако како јесте данас, чини ми се да би се веронаука потпуно претворила у један посао или активност који губи свој смисао.

Ми смо за ову прилику за све вас припремили један мали скромни Божићни дар који ће вам на крају сабрања доделити владика Јеротеј, председник Одбора за веронауку Архиепископије београдско-карловачке. Желим вама и вашим породицама, као и вашим ученицима, срећан и благословен Божић. Хвала вам.

И на крају да вас позовем да се трудите колико можете да приводите децу Цркви. То је смисао и циљ веронауке; у ствари једноставним речима: да деца иду у Цркву, а онда ће и она своје родитеље васпитавати, јер видите и сами да смо у временима идеологије. Ја тако осећам, не кажем да сам у праву, увек може да се упути критика и да ме неко исправи, али сматрам да Црква треба да сведочи Христа распетог и васкрслог, а онда сви ови остали аспекти живота друштвеног нека се зидају на том темељу и нека буду резултат тог темеља. Обрнутим путем ако кренемо да решавамо све оне периферне проблеме са којима се суочава једно друштво и један народ, запостављајући и заборављајући оно што је бесцен  благо - а то је Христос - мислим да ћемо промашити  тему. Онда кад промашимо тему није далеко од тога да ћемо промашити живот. Ако се трудимо да се фокусирамо на Христа живот нам сигурно промашен неће бити. Имаћемо истински и прави оријентир и компас, али и снагу.

Видите и сами да многи од Цркве очекују, али очекују оно што Црква заправо не може и не треба примарно да им даје, тј. очекују од Цркве да се Црква саобрази са њиховим очекивањима, њиховим потребама, њиховим концептима. Они не виде Цркву, Тело Христово, као заједницу у којој се сви преображавамо и саображавамо Христу. То не значи да смо незаинтересовани за конкретан свакодневни живот. Напротив, више смо заинтересовани него они који нису утемељени у Јеванђељу, али смо заинтересовани радикално, полазећи од речи Христове: „Ко воли оца и мајку више од Мене није Мене достојан. Ко хоће да спасе душу своју, изгубиће је“. Дакле, ако хоћеш да спасеш душу своју, ако хоћеш да спасеш и да афирмишеш све оно што је твоје, што јеси као човек, ако си се утемељио на Христу, ако си разумео да те капацитете које имаш, те сокове које носиш у себи, мораш да обликујеш у калупу Христовом, онда ћеш да заблисташ на сваком пољу, у пуноћи, у снази непобедивој, несавладивој! Онда ћеш - имајући најдубљи мир у себи и истинску љубав према сваком човеку, чак и према ономе који те не поштује и ко те гони - моћи да решаваш и проблеме свакодневнице, чувајући и оне које те воле и оне који те не воле и оне који те критикују.

Овде је реч у систему вредности. Критика је добра и пожељна, али критика је укрштање критеријума, одмеравање критеријума. Шта ти је критеријум? Шта ти је мотив и шта ти је циљ? Које су ти вредности које те воде и које те носе? Често у критици и у појединачној и свакодневној и међу пријатељима, а и јавној, може да се скрива неки интерес који није општи. Може да се скрива и психолошки проблем, подсвесни проблем, који не разрешаваш и онда хоћеш да га екстериоризујеш и преместиш на поље које је изван тебе, а ниси га решио. Али, сви ви то јако добро знате. Ја само подсећам себе и вас на то да истинска и аутентична критика јесте да ми одмеримо систем вредности. Који је Бог у кога ти верујеш? Наш систем вредности јесте Јеванђеље. Наш систем вредности је дат у Христу. Тај систем вредности није једноставан. Тај систем вредности није по вољи многим системима вредности који уобличују људи на основу својих - и подсвесних и свесних - амбиција и интереса - појединачних и групних. Отуда ћемо се суочавати често са оним са чим се суочио Господ кад је сусрео Гадаринце. Исцелио је једног демонизованог. Суграђани његови су све то видели, али они су се бавили бизнисом који није легитиман. Сећате се: трговали су свињама, а то није било дозвољено. Закон по коме је живео изабрани народ је забрањивао употребу, конзумирање свињског меса, а ови су чак трговали свињама. Наравно да ће сада онај који носи светописамски - а у наше време јеванђељски - систем вредности наићи на оно што су Гадаринци рекли Христу: „Иди од нас, не требаш нам“. Дакле, то је наша реалност и отуда треба да будемо аутентични свештеници, царско свештенство, да свакоме ко има проблем са нашим системом вредности у миру и крајњем смирењу и љубави посведочимо Христа без обзира на то како ће се тај у односу на нас поставити и опет свесни да он има своја очекивања која често нису у складу са оним што од нас Господ очекује. Ми смо створени за Царство небеско и створени смо да Царство небеско овде живимо, у свету реалности у којој се налазимо. Још једампут срећан вам Божић. Нека вас Господ благослови.