Патријарх Порфирије: Крст Христов носи у себи тајну васкрсења и победе над сваким злом

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началствовао је 27. марта 2022. године, у Крстопоклону недељу, светом Литургијом у храму Вазнесења Господњег у Жаркову.

Саслуживали су протојереји-ставрофори Бранко Митровић и Милан Виленица, јереји Александар Јовановић и Марко Либерато-Влачић  и ђакони Драган Радић, Радомир Врућинић и Стеван Јовановић. Том приликом Његова Светост Патријарх је беседио:

У име Оца и Сина и Светога Духа. Браћо и сестре, радујем се што сам данас овде са вама и што имам прилику да се заједно Богу молимо и да служимо свету Литургију која је по својој природи присуство Царства небеског и непрестано посадашњавање домостроја спасења. Другим речима, учествујући у светој Литургији ми кроз свето Причешће учествујемо у свему ономе што је Христово.

Ево нас у трећој недељи поста, поста који је припрема за највећи и најрадоснији празник наше Цркве и наше вере, припрема за празник Васкрсења Христовог. Црква је установила да се пред све велике празнике припремамо постом. Ми добро знамо да је пост подвиг, да је пост вежба која је нама неопходна, да то није нешто што је споља дошло и што нам је на силу наметнуто, него познавајући душу и природу људску Црква је установила пост сагледавајући нас изнутра. Зашто? Зато што пост има за циљ не пре свега да се одричемо онога што је део наше природе, него да се одричемо свега што смо вештачки унели у свој живот и учинили то што је вештачко и мање вредно од човека да влада нама. Отуда и оно против чега се у току поста боримо, јесте нешто што нарушава нашу природу, што отежава наш духовни живот, што нас мучи, што влада нашим срцем и нашим умом и не да нам да слободно дишемо и слободно живимо као иконе Божје.

Друга страна поста је да кад деблокирамо себе, своје срце, своју душу, свој ум и читаво своје биће од свега што нас спутава да слободно духовно ходимо и живимо, онда имамо за циљ оно што је задато и приликом самог стварања човека, а то је да се уподобљавамо Богу, да развијамо добро у себи, да негујемо врлину, да све оно што је Бог у нама добро створио ми љубављу према Богу умножавамо и да тако заправо растемо. На тај начин можемо да разумемо шта је смисао нашег постојања и да очистивши себе можемо да посведочимо Христа љубављу. Будући да хришћански живот није нимало једноставан и лак, то ми сви знамо, изборити се и за најмање добро у свом животу јесте компликовано. Понекад када нам успе да направимо један, два, три корака врло брзо са сваке стране нам прете опасности које хоће да нас сурвају не само на почетну тачку него и много дубље од онога што смо претходно имали.

Црква у току Васкршњег поста, будући да је сваку недељу посветила некој теми, ову недељу посвећује теми крста, тј. крст поставља у средиште поста указујући да је крст она снага коју треба да уносимо у себе. Господ јасно каже: Ко хоће да иде за мном, нека узме крст свој (Мк. 9,34).. Нека се одрекне себе! Овим речима Господ није хтео да ствара идеолошке следбенике, послушнике, покорне који ће пратити Његову идеју и поћи за Њим. Није овде Господ мислио на спољашње узимање крста и није мислио на одређене периоде у нашем животу, него је пре свега циљао и гледао на наше унутрашње стање, унутрашње биће. Он је нама поручио да наш животни став треба да буде опредељење за Христа и живот са Христом, живот у Христу. Не да идемо за Њим као за неким овосветским вођом него да читав наш начин постојања треба да буде са Христом, да све оно што јесмо и што имамо утемељимо на Христу, да нашу љубав према ближњима, према творевини Божјој ојачамо љубављу према Христу, да нам Христос буде на првом месту. То значи узети крст свој и поћи за Њим, Њега да поставимо да буде почетак и крај, да буде темељ нашег постојања. Када је то тако онда све остало треба да буде осмишљено и прожето Христом. Дакле, узети свој крст и поћи за Христом значи узети Христа у своје срце, у своју душу, у себе, поистоветити себе са Христом и онда примити све оно што од Њега долази као израз љубави Његове и дара Његовог.

Господ кад каже: Узми крст свој значи: Узми и своју тешкоћу, и муку, али и своју радост. Међутим, нигде нам није рекао да ће наш живот бити испуњен уживањем, да ће наш живот бити испуњен комфором, да ће циљ нашег живота бити да нас људи славе и величају. Нигде, дакле, Господ у Јеванђељу није рекао: Кад пођете за мном, ви ћете бити прослављани од људи, ви ћете имати све што пожелите и нећете имати проблема. Нигде! Он је и пре него што је упутио Реч своју нама претрпео искључиво и само презир, одбацивање и, наравно, страдање и смрт. Показао је да Његово присуство - јер је то присуство истине, присуство светла у нашем животу - осветљава сваку странпутицу, све оно што је погрешно и у нашем животу, али и у животу сваког човека.

Присуство Христа у свету и Његово Јеванђеље као својеврсни систем вредности и поредак својим присуством разобличава сваки други поредак, доводи у питање сваки други поредак који има за циљ појединачни и лични интерес, наметање себе, поробљавање људских душа. Отуда је свет презрео Христа и отуда морамо знати да свет никада неће ни нас прихватати уколико смо истински и аутентични следбеници Христови, истински хришћани, уколико се трудимо да читав наш живот буде осмишљен љубављу Христовом, да буде провераван заповестима Његовим, јер што више јесмо у Христу и што више живимо честитим и хришћанским животом утолико више сметамо онима који хоће да изврну руглу све оно што је аутентична, истинска природа човека, све оно на шта нас је Бог позвао. Зато, браћо и сестре, не треба да нас чуди и у наше дане што ће нас клеветати, што ће измишљати лажи на нас, што ће нас прогонити. То не треба да нас брине, већ треба да нас подстакне само на молитву за такве и на саосећање са њима, али у исто време треба да буде подстрек за преиспитивање себе да ли смо заиста свој крст узели, да ли смо узели свој крст и пошли за Христом.

Нека би Господ дао да увек знамо да ћемо изгубити и себе и све што имамо уколико се одричемо крста Христовог, јер крст Христов носи у себи тајну васкрсења и победе над сваким злом. Нека би Господ, дакле, дао и нама да и ми свој крст и све оно што јесмо сјединимо са крстом Христовим, јер онда ће овај наш пут, пут поста, имати смисла и помоћи нам заиста да на дан Васкрсења, празника Васкрсења, угледамо победу Сина Божјег, Распетог али и Васкрслог, и да та Његова победа буде и наша победа. Њему нека је слава сада и увек и у векове векова. Амин!