Патријарх Порфирије: Покајање није израз слабости и немоћи
У молитвеном присуству Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, светом Литургијом пређеосвећених дарова у цркви Светог апостола Луке у Кошутњаку началствовао је Преосвећени Епископ хвостански г. Јустин.
Том приликом, обављена је света тајна исповести свештенства архијерејског намесништва београдско-посавског. Беседио је Његова Светост Патријарх г. Порфирије:
Браћо и сестре, ево нас у средини поста. Као што знамо пост нема много везе са оним како пост разумевају људи који споља посматрају Цркву и њен живот, па и онда када о посту мисле позитивно, када га хвале, најчешће га своде на неку врсту телесне дијете и у том смислу сматрају да је пост добар и користан, да је добар за здравље верника. Наравно да то јесте тако и да пост подразумева и укључује у себе и бригу о начину хране које узимамо током поста. Међутим, пост који је повезан са лишавањем од одређене врсте хране јесте само уводна фаза или прва спољашња фаза поста.
Лишавајући се, уздржавајући се од одређене врсте хране поред тога што се осећамо телесно лакше ми вежбамо своју вољу у томе да се лишимо онога до чега нам је мало више стало него што је то наш уобичајени однос према храни. Уздржавајући се од онога што више волимо да користимо за својом трпезом од нечег другог ми снажимо своју вољу. У исто време када је реч о количини хране трудимо се да не претерујемо у узимању хране. Вежбајући се тако у спољашњем посту ми заправо подсећамо себе, а онда и добијамо снагу да се боримо са својим унутрашњим бићем, то јест са оним што квари наше истинско и право духовно стање, са помислима, са тешким речима, а онда и са делима која су продукт наших помисли, било да су помисли добре и богоугодне, било да су супротне вољи Божјој.
Међутим, ни то није све када је реч о посту зато што под постом не подразумевамо негативан начин живота у смислу да наш живот треба да буде саткан искључиво у одрицању. Ми се трудимо да чистећи себе, одсецајући са себе, на себи и у себи, оно што је лоше, оно што је страст, оспособимо и омогућимо да наше духовне снаге функционишу у складу са вољом Божјом, а то значи у складу са оним што је интерес, истински и прави, наше природе, у складу са оним што је аутентично и право и здраво наше стање. Трудимо се, дакле, да живимо врлински, да се сваки наш потенцијал претвори у врлину и да свака врлина служи ономе што је основни и најважнији циљ сваког човека, а то је практиковање љубави, живот у љубави према Богу и према ближњим. То наравно подразумева у односу на Бога истинско и право смирење и покајање, јер и то је садржај поста, баш као процес у којем ми посматрајући себе пред лицем Бога препознајемо своје недостатке и имајући Христа за меру, за критеријум, трудимо се, ево, да градимо врлину.
Дакле, у односу на Бога у смирењу, у покајању, молитвом стојимо, а у односу према ближњем милосрдно, не осуђујући, не оговарајући, трудећи се да свима све праштамо, гледајући увек - како говоримо у молитви Светог Јефрема Сирина коју читамо и на овој Литургији али и свакога дана - своје слабости и недостатке и у исто време трудећи се да не осуђујемо брата свога.
Пост је Црква устројила у овом периоду као припрему за највећи и најважнији и најрадоснији празник наше Цркве, а то је празник Васкрсења Христовог, и задала одређени контекст, одређена правила и упутства, што не значи да свако на исти начин може да носи та правила. Зато је важно да у храму у договору са својим свештеником, са својим духовником, са расуђивањем нађемо своју меру. Дакле, ако нас спречава да у потпуности спроводимо оно што Црква препоручује нека болест или узраст, јер не може свако на исти начин да носи исти терет, по савету и благослову свештеника, духовника, а то значи по благослову Цркве, треба да нађемо своју меру.
Као што се сви ми хришћани нарочито у току Великог поста трудимо и да постимо али и интензивније водимо рачуна о свом духовном животу како бисмо се припремили за спознају тајне Васрксења Христовог, истовремено се и интензивније и исповедамо, тј. интензивније посматрамо себе у исповест када пред Лицем Божјим износимо оно што сматрамо да нас одваја од пута који треба да буде пут ка Богу, а то значи пут ка нашој пуноћи, који је пут узрастања у врлини. Исповест није ништа друго него својеврсно изношење пред Бога свих оних рана које смо нанели себи својим промашајима, падовима и гресима; изношење и онога што сматрамо да нас поробљава, а не можемо тако једноставно да га се ослободимо; изношење пред Бога и неких наших слабости и падова који нам се сваки дан дешавају без обзира што их исповедамо и кајемо се, јер дешава нам се опет и опет да сваког дана безброј пута свако има неку слабу тачку у одређеном смислу пада или робује некој, како се то каже, страсти.
Као што су пост, покајање и исповест потреба верних, исто тако они су потреба и свештеника. Отуда у току поста - иако се наравно свако и мимо поста исповеда и труди се да живи у покајању, тј. у непрестаном преображавању себе - устројили смо и у нашој Епархији да се и свештеници исповедају на Пређеосвећеној Литургији и да се тада причешћују. У Београду има пет намесништва; ово је треће, београдско-посавско. Скупили су се свештеници који припадају овом намесништву, исповедили, ако Бог да, и причестили. Причешћиваћемо се, исповедати, живети, трудити се да живимо у атмосфери покајања непрестано. Наш живот треба да буде атмосфера покајања. То није израз слабости и немоћи, него јесте, како кажу Свети Оци, израз радосне туге којом живимо, јер пред Богом стојећи, у присуству Његове благодати и љубави, ми осећамо да нисмо довољно одговорили на ту благодат и ту љубав како треба и због тога смо тужни, али у исто време, будући да се бавимо собом, Бог даје да осетимо истинску и праву радост, баш због тога што желимо да будемо на Његовом путу. Нека вас Господ све благослови.
