Ермије Созомен Саламински: Историја Цркве
Као трећа по реду публикација из области ране Историје Цркве, у преводу протојереја-ставрофора Радомира Поповића, текуће, 2022. године, појављује се превод Историје Цркве од Ермије Созомена Саламинског. На овај начин, редовни професор Историје Цркве на Православном богословском факултету Универзитета у Београду, Радомир Поповић заокружује своје истраживање историје ране Цркве, тако да после превода Богољубиве историје и Историје Цркве од Теодорита Кирског, и ранијих превода Историје Цркве од Јевсевија Кесаријског и Сократа Схоластика (преводилац Слободан Продић) српској јавности постаје доступна сва литература о историји ране Цркве на српском језику.
Созомен је доста путовао обилазећи градове и области Римског царства, и том приликом је сакупљао грађу за писање деветотомне Историје Цркве. Путовања су била неопходна како би упознао све крајеве и људе, да чује њихове ставове и да тек онда са дозом критицизма напише веома свеобухватну историју. Он пише из прве руке, што се види и када помиње једно путовање у област Витиније у Малој Азији, где је боравио испод планине Олимп и тада је видео заробљене војнике после победе римске војске над Хунима (Црквена историја 9, 5). Свету земљу је посећивао више пута и боравио у појединим местима: Газа, Хеврон, у Јерусалиму је био приликом избора патријарха Максима (Црквена историја 2, 20). Даље, у Кесарији Филиповој је видео остатке Христове статуе порушене у време Јулијана Отпадника (Црквена историја 5,21). Свакако је боравио и у Риму, Александрији и Египту, у Антиохији. Слушао је сведоке о разним догађајима из црквене и политичке историје, па говори о царевима, затим о епископима, јеретицима, расколницима, али и о обичајима и дешавањима која су мењали цивилизацију и менталитет раног хришћанина. Језик и стил превода је врло јасан и разумљив, што помаже читаоцу да схвати какав је био човек у позној антици и како је процветало хришћанство у последњој фази тог периода.
Црквена историја Ермије Созомена у оном облику у којем је дошла до нас има девет књига. Своје дело је посветио цару Теодосију II (408-450), али прилично детаљно говори и о владавини осталих царева: Константин Велики (324-337), Константин Млађи (337-361), Јулијан (361-363), Јовијан (363-364), Валентинијан (364-375), Валенс (364-378), Грацијан (367-383), Валентинијан II (375-392), Теодосије I (379-395), Аркадије (395-408) и Теодосије II (408-450). Писац своје дело посвећује цару, вероватно 443. године, која је по много чему била преломна. Те године је иначе и царева супруга, царица Евдокија напустила престоницу и отпутовала у Свету земљу где је провела остатак живота. Созомен помиње најважније моменте везане за Аријеву и Несторијеву јерес и Трећи васељенски сабор 431. године, затим доношење познатог Теодосијевог закона 438. године и избор патријарха Прокла исте године, али он скоро и да не помиње јерес монофизита, односно монаха Евтихија и велику улогу извесног Хрисафија, угледног дворског службеника. У овој Црквеној историји се могу такође наћи и занимљива обавештења о богослужбеном животу Цркве, односно извештаји о томе како су изгледала богослужења у 4. и почетком 5. века, затим о Светој тајни исповести, крштењу и о томе каква је пракса била, рецимо, у Александрији, Антиохији, Риму, у градовима и селима (Црквена историја 7, 19).
Превод Црквене историје веома је потребна књига како ђацима Богословија, студентима теологије, историје, политикологије и права (канонског права), тако и свима онима које занима рана историја Цркве Христове, како би схватили све проблеме са којима се Црква суочавала после Миланског едикта (313), а затим и у почетном периоду епохе васељенских сабора, а посебно је значајна за све оне који желе да сазнају какав је био однос Цркве и државе, првенствено у периоду од Константина Великог до Теодосија Млађег.
