Патријарх Порфирије: Примивши на себе сву неправду овог света, Бог нам је отворио пут у смисао, пут у Царство своје

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служио је 22. априла 2022. године, на Велики петак, вечерње богослужење са изношењем плаштанице. Том  приликом, Његова Светост је беседио:

Браћо и сестре, данас је Велики петак. Данас је велики, највећи дан у исто време и бесмисла и смисла. Данас је у исто време тријумф, кулминација зла творевине Божје и кулминација и врхунац љубави Божје у односу на своју творевину. Данас се десила највећа трагедија и највећи промашај људског рода, али данас је исто тако остварен највећи успех и највећа победа људског рода, додуше не победа коју је човек извојевао за себе. Данас је читава творевина суочена са спознајом шта је учинила себи. Данас људска природа гледајући у очи свој највећи грех такође учествује у плачу.

Највећи грех који је човек могао да учини је грех Великог петка, јер Онога који је створио свет, Онога који држи сву творевину у љубави својој, у длану своје љубави, Онога који је све створио савршеним и добрим, Онога који је свему, а пре свега човеку, наменио Царство небеско - и то не Царство небеско као нешто што је апстрактно и чека негде у непознатим даљинама, него јесте сада и овде - Онога који се зове Један у Тројици Бог и који се не само нама открио у личности Сина свога, у личности Логоса, него у личности Сина свога и дошао међу нас и постао један од нас. Њега је човек не само презрео, не само да му није узвратио на сва доброчинства која су човеку учињена, него је Њега човек данас убио.

Сви смо учесници једне јединствене људске природе. У том смислу сви смо, браћо и сестре, учесници највећег греха у историји људског постојања, а то је грех богоубиства. Данас смо распели извор нашег живота. Данас смо убили смисао свог постојања. Данас смо одбацили Онога без кога нисмо, али ништа се, браћо и сестре, у овом свету не почиње и не завршава нашом одлуком. Срећа је то и по нас и по читав људски род. Све и сва је у љубави Божјој и промислу Његовом. И пророци су предвидели и прорекли да ћемо то учинити. Прорекли су не само због тога што су Духом Светим знали за зло које царује у нашим душама, у људским душама, него су знали Духом Светим - Бог им је то открио - да Бог хоће да се ми спасемо, да од онога што је предвидео у почетку није одустао и да је зато по промислу своме и по љубави својој дошао међу нас и примио на себе крст и буквално, али и крст као симбол свих у неправди зала који ми њему чинимо, а чинећи и једни у односу на друге. Примио је на себе сву неправду овог света. Примио је све што је људско изузев греха и прошао и кроз саму смрт. Примио је смрт да би све што је од нас и што је наше и што нема везе са нашим назначењем изнутра обеснажио, у том смислу победио, и уместо бесмисла отворио пут у смисао, уместо ада отворио пут у рај, у Царство своје, у Царство небеско, учинио нас да можемо да будемо учесници Његовог живота и Његовог дела, свега онога што је Он. Свега тога не би било да није љубави Христове и Његове спремности да се распе, да узиђе на крст и узме на себе све наше промашаје и грехе.

И зато, браћо и сестре, ми хришћани осећамо најдубљу тугу којом тугује људска творевина, а нарочито људска природа. У крсту је већ победа, јер је на крсту Христос победник. У крсту је већ и Васкрсење. Зато та наша туга није без наде, него напротив, то је радосна туга. То није туга која води у униније, у безнађе, у очај, него туга која се претвара у радост; она туга које су плакале жене под крстом, које су једине остале уз подножје крста уз ученика љубљеног апостола и јеванђелисте Јована. Сви остали су се разбежали. Ми, браћо и сестре, знамо да крст може бити пораз, да крст може бити и победа. Свако од нас у исто време је разбојнички двојац који стоји с лева и десна од Христа Распетог. Ми смо и један и други разбојник или боље речи потенцијални. Љубављу Божјом, снисхођењем Његовим можемо изабрати да будемо онај разбојник који се руга Христу, да се са њим поистоветимо, па онда ћемо још једампут и непрестано и свакодневно распињати Христа и тиме обесмишљавати себе и све што је наше. Али Бог нам је дао такође и могућност да будемо онај други разбојник који у тренутку има дубоку спознају свог греха, спознају да непрекидно свакодневно распиње Христа. И ми, да ли га распињемо? Нема међу нама онога који га не распиње сваки пут када чинимо зло и грех, када судимо једни другима, оптужујемо једни друге, оговарамо једни друге, када смо љубоморни, када смо развратни, када хоћемо да покоримо и остваримо било шта што је од овога света да буде само наше, када смо себични, када смо среброљубиви, када имамо ружне помисли, ружно говоримо и погрешно чинимо. Све је то распињање Христа и ми то чинимо. Али можемо бити овај разбојник који је још ту поред крста Христовог чуо: Још данас ћеш бити са мном у Царству небеском. Онда када тога постанемо свесни, онда када се над крстом Христовим наднети заплачемо и пожелимо да заједно са Њим будемо распети, иако слаби и немоћни и погрешни, у тој нашој жељи, истовремено и слабости, постаћемо снажни и моћни, постаћемо велики. И већ сада и овде знаћемо да је Бог са нама, знаћемо да је љубав Његова са нама, да је на нашој страни, да ма колико ми заборавили на Њега да Он нас не заборавља и заборавити неће.

Зато, браћо и сестре, данас у покајању и молитви, у расположењу радосне туге, нека би Господ дао кад већ морамо да будемо на крсту, кад већ морамо бити један од два разбојника, будемо увек онај који зна своје границе, зна своје капацитете, зна себе, јер има Христа као огледало и Његове заповести. Будимо свесни тога како бисмо онда искрено, из дубине душе могли завапити према Њему Господу, распетом и васкрслом Спаситељу нашем  и рећи: Сети ме се, Господе, у Царству своме. Сети ме се, Господе, у Царству своме да мислимо, да говоримо и да творимо непрестано и онда ће наш живот бити испуњен миром, радошћу, лепотом, а све оно што је у нама и око нас биће Царство Божје, Царство небеско у коме царује Он, распети али и васкрсли Христос, Господ наш коме нека је слава у векове векова. Амин!