Патријарх Порфирије: Ништа у нама није трајно ако нисмо чврсто повезани са Господом

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началствовао је 1. маја 2022. године, у Томину недељу, светом архијерејском Литургијом у манастиру Ваведења Пресвете Богородице у Бограду.

Саслуживали су Његово Преосвештенство Епископ топлички г. Јеротеј, протојереји-ставрофори Милован Глоговац и Мирослав Радојевић, јереји Радомир Чворо, Чедомир Милосављевић и Оливер Суботић, протођакони Драган Радић и Радомир Врућинић, као и ђакони Радомир Маринковић, Владан Таталовић и Владимир Пекић, кога је, том приликом, Патријарх рукоположио у свештенички чин. У наставку преносимо Патријархову беседу:

Христос воскресе! Заиста, браћо и сестре, васкрсе Господ! И ево, по своме Васкрсењу Господ се јављао више пута женама мироносицама, апостолима, јавио се и сабранима којих је било више од пет стотина, а у одломку из Јеванђеља по Јовану описан је тренутак када се Господ јавио сабраним ученицима у једној соби, али међу њима није био апостол Тома. Наравно, тамо где је Господ ту је мир Божји. Он је и вербално, али пре свега суштински реално, донео мир и благодати међу ученицима. Апостол Тома, који је био одсутан, када се појавио и када су му остали ученици рекли да су видели Господа, није поверовао. Тражио је да види Његове ране и да стави руке своје на ране од клинова.

Ова прича, као и  све приче из Јеванђеља, поред тога што има своју историјску димензију има и своју духовну поуку и поруку која је нама упућена. Тома иако је као и остали ученици непрестано био уз Господа и сам је посумњао када је дошло до распећа, али иако су сви апостоли посумњали као и Тома они се нису разбежали тако што су се одвојили једни од других. И даље су остали као заједница. Господ се јавља ту где су сви апостоли сабрани. Јавља се заједници. Тома у овој причи јесте слика вероватно сваког човека, па и оног који верује читавим својим бићем у распетог и васкрслог Христа, јесте и слика светитеља Божјих. Наиме, постоји у сваком човеку дијалектика између сумње и вере. Поред тога што постоје разни разлози који нас често у нашем свакодневном животу доводе до тога да се питамо: Зашто нам се ово дешава?, па: Где је Господ?, па понекад: Да ли је све ово у шта верујемо јесте тачно, јесте истина?, и поред, дакле практичних и конкретних повода због којих се питамо, па понекад и сумњамо, и чињеница да смо створени, да нисмо апсолутни, да немамо почетак свог постојања и себе и у себи, чињеница да смо релативни већ сама по себи, дакле, показује да ништа у нама није заувек и засигурно постојано уколико нисмо чврсто везани за Господа. Отуда и у свакоме од нас, сложићете се, постоји та динамика између вере, али и понекад малодушности, малодушности која може бити да понекад дође и до саме сумње, тј. имамо потребу и ми ма колико веровали да будемо изнутра сигурни и уверени да то у шта верујемо баш тако, тј. имамо потребу да видимо Господа, имамо потребу да Га опипамо, имамо потребу да нам се јави. Наравно, то не значи да нам се јави споља и да Га опипамо споља, него да изнутра имамо истинску и праву информацију о томе  да Бог у Христу јесте међу нама и са нама, да је присутан међу нама.

Отуда и питање Томино, тј. његова потреба да опипа Господа, да Га додирне рукама, да Га види васкрслога је легитимна, људска је. Међутим, када је Тома изразио сумњу у односу на сведочење осталих ученика и када му се појавио Господ, Господ га је на неки начин искритиковао, упутио му укор не због тога, браћо и сестре, што је хтео да одбаци Томину потребу за сусретом личним са Господом, не због тога што је н заиста хтео да види својим очима, да опипа својим рукама, не због тога што је хтео да има нераскидиви, свој, непоновљиви, дакле лични однос са Господом, јер то сви имамо и тако смо саздани и створени, него је Господ искритиковао заправо Томин начин на који је он хтео да види Господа, то да Га види телесно, да Га опипа рукама. Позвао га је заправо на унутрашњи преображај. Легитимно је да хоћемо да видимо Господа, али није довољно да будемо задовољени разним чудима. Унутарње чудо преображења и преображавања у нама је предуслов сусрета са Господом. Господ се јавио Закхеју, дозволио да Га види, дозволио да Га Ханенејка дотакне, капетану испунио жељу, али свима њима и на много места, а то заправо очекује од нас, тражио је, а тражи и од нас, унутарњи преображај много више од тога да доживимо неко спољашње чудо, да видимо нешто што надилази природне и физичке законе. И још, Господ је све ово исказао Томи у заједници апостола. Апостоли, дванаесторица, иако их у том тренутку их није било дванаест, јер Јуда је већ напустио круг апостола, али Јеванђелист каже дванаесторица, зато што је дванаест апостола симбол пуноће, а то значи симбол Цркве. Нема могућности да се Господ у пуноћи својој јавља изван заједнице Цркве, изван заједнице верних. Зато увек и изнова треба да негујемо у себи легитимну потребу и жељу за сусретом са Господом, да видимо божанску светлост, да осетимо божанску топлоту, али срце и то у Цркви, и наравно у Цркви, тај сусрет свој  врхунац доживљава у светој Евхаристији, у светој Литургији. Зато, браћо и сестре, да трагамо за Господом, да осмишљавамо то своје трагање у Његовом телу, у заједници верних у Цркви, да славимо Његово Васкрсење речима: Христос васкрсе!