Цртице о Дубашници за оне којима је стало до истине
Последњих дана сведоци смо хајке која се путем друштвених мрежа и неких интернет портала води против Епископа тимочког г. Илариона и Епархије тимочке. Хајку воде људи окупљени око монаха Саве (Бакића), који је донедавно боравио у објекту на Дубашници, недалеко од Бора. Испрва је све личило на клевете којима уопште није требало давати на значају, придржавајући се најпре еванђелског принципа да грех и слабост брата не треба обзнањивати у јавности. Но, како време пролази, и како се исте лажи не само понављају него се кудикамо умножавају, Епархија тимочка је п(р)озвана да јавност упозна у вези са свим догађајима на Дубашници.
Како не би ништа остало недоречено сматрамо да све треба изложити хронолошким редом и тему поставити на прави терен, да се не би десило да по народној изреци „мешамо бабе и жабе“. То у овом контексту значи да би монах Сава могао да добије високу оцену за свој рад у вези са узгајањем расних паса, али уз жалосну констатацију да је промашио тему, време и место. Дакле, прави терен ове приче јесте живот монаха у светињи која му је поверена, његов однос према истој, а према правилима монашког живота и црквене дисциплине.
У лето 2017. г. Епископу тимочком обраћа се г. Владимир Балабан са жељом да све што је изградио на свом имању, недалеко од Бора, на Дубашници, поклони Епархији тимочкој. Епископ Иларион, у пратњи свог личног секретара архиђакона Илије, посетио је Дубашницу у августу исте године и тада се упознао са г. Балабаном и његовим намерама. Од тренутка када је потврђено да локација припада територији Тимочке епархије започето је са конкретнијим договорима око административних обавеза о преносу власништва.
Месеца јула 2020, у свој објекат, без знања, консултација и благослова Епископа Илариона, г. Балабан доводи оца Герасима, а овај са собом још двојицу монаха: Саву и Матеја. Крајем августа исте године о. Герасим напушта Дубашницу, а поменута двојица монаха остају. Иако објекат на Дубашници тада није био у власништву Епархије, као што ни монаси Сава и Матеј нису били клирици Епархије тимочке, владика Иларион поступа очински, стрпљиво и са пуним поштовањем очекујући духовне плодове њиховог монашког подвига. Како су поменути монаси одбили понуду да постану сабраћа манастира Буково, недалеко од Неготина, и манастира Св. Тројице код Књажевца, владика ипак даје благослов да се двојици монаха изађе у сурет и да им се помогне на сваки могући начин па и финансијски. Свештенство Намесништва борског добија благослов да буде у сталном контакту са монасима, да се старају о њима и да им помажу, па су тако служили неколико литургија на поменутом имању. Становницима објекта, који је тада и даље био у власништву г. Балабана, се тада старањем Епископа и Епархије тимочке обезбеђује огрев и све што је потребно, док г. Балабан независно од тога наставља да им и даље помаже финансијски и обезбеђујући им потребну технику.
Уочи зиме, 29. октобра 2020. г, владика обилази објекат на Дубашници, поново у пратњи личног секретара, и тада њих двојица у комплексу са монасима затичу два млада шарпланинца. Иако за тако нешто монаси нису тражили а ни добили благослов, Епископ Иларион се саглашава да је у суровим планинским условима добро имати једног или два адекватна пса чувара.
Монах Матеј без икаквог јављања напушта Дубашницу јуна 2021. г. а монах Сава у октобру исте године обавештава архиђакона Илију да је његов шарпланинац добио награду на неком такмичењу. (!?) Наравно, као што је било и у вези са појавом паса у манастиру, монах Сава никакав благослов за тако нешто није тражио, а ни добио, поново показујући непримерену самовољу која није својствена монаху. Време пролази, а до седишта Епархије тих дана стижу приче да монах Сава у комплексу на Дубашници гаји штенад и да исту продаје. Поново напомињемо и подвлачимо да комплекс на Дубашници у то време и даље није био у епархијском власништву. И даље се, дакле, ради о приватном поседу на којем живи монах који није клирик Епархије тимочке. Читаве 2021. године владика није обилазио комплекс на Дубашници али је борско свештенство одлазило тамо и без икаквих коментара ка Епископу служило литургије, сходно пређашњем владикином благослову. Разуме се да је владика с разлогом мислио да је тамо све у најбољем реду. Међутим, постаје сумњиво што монах који је изабрао да живи сам у суровим зимским условима, на предлог свештеника да дођу и да служе на Дубашници, како он и светиња не би били без Литургије, то одбија али долази у борску цркву на богослужења. (!?)
Овде као битно подвлачимо и то да се све то дешава крајем 2021. а због неистина које се пласирају овде нарочито напомињемо да се све у вези са поклоном десило без икаквог залагања монаха Саве, а то значи да он није посредовао, нити се ишта питао у вези са поклоном г. Балабана.
Коначно, непосредно пре почетка текуће 2022. године, г. Владимир Балабан са Епархијом потписује Уговор о поклону којим комплекс на Дубашници постаје власништво Епархије тимочке. Тим поводом архиђакон Илија, у улози личног секретара Епископа, обавештава монаха Саву да ће га Епископ посетити с пролећа, заједно са г. Балабаном, као ктитором и приложником, како би на општу и заједничку радост извршили примопредају читавог имања и објеката на њему. Намера Епископа је била да тада понуди оцу Сави да буде примљен у свезу клира Епархије тимочке и тако реши његов недефинисани статус као монаха.
Возилом пуним хране и осталим кућним потрепштинама, које довозе као помоћ монаху Сави, владика и његов секретар 28. маја 2022. г. долазе на Дубашницу са радошћу, добрим намерама и расположењем, али то што су затекли тамо најблаже речено може да стане само у једну реч – катастрофа. Поглед присутних није могао да избегне општу, а несхватљиву за монашко обитавалиште, прљавштину и аљкавост, запуштен простор свуда около и у цркви, прљаве судове и џакове смећа у кухињи, запуштене собе, покварену храну у фрижидерима, уништене дрвене ограде, клупе и цело унутрашње двориште комплекса. На срећу, гледајући фотографије које прилажемо јавности, читаоци овог текста не могу да осете затечени несносни смрад каквог нема ни на депонијама.
У разговору са г. Балабаном, који је себе уложио у ову светињу, владика тек тада сазнаје да је он у више наврата, а пре преласка имовине у епархијско власништво, слао монаху Сави не мале новчане суме које је овај вероватно трошио на издржавање паса, не обраћајући пажњу на поверено му имање и светињу. С обзиром на то да се нашао између Епископа и ктитора, разумљиво је да више није могао да скрива своја (не)дела. Том приликом сазнало се да је монах Сава све време обмањивао г. Балабана говорећи му да за свако своје дело има благослов Епископа. Очекивано, због свега побројаног (и приказаног на фотографијама), Преосвећени владика монаху Сави даје рок да до 10. јуна 2022. године скупа са својим псима напусти имање које је сада већ у власништву Епархије тимочке.
У одређени дан за примопредају, Епископ на епархијско имање долази са архиђаконом Илијом и ђаконом Урошем Памучарем, секретаром Епархијског управног одбора, као и са двојицом борских свештеника, који су се лично понајвише ангажовали и помагали монахе претходних година. На половини примопредаје и обиласка комплекса, искористивши њему згодни тренутак, монах Сава је без икаквог благослова, јављања и отпоздрава на брзину побегао, након већ виђеног изокретања чињеница и „бацања прашине у очи“ присутнима, а одмах потом, како смо сазнали, и широј јавности. Имање је напустио присвојивши аутомобил који је добио и регистровао на лично име, игноришући и свесно кршећи и правило да све што монах стекне за време боравка у одређеном манастиру, то припада искључиво манастиру а не њему лично. О финансијском пословању о. Саве нема никаквог писаног трага, узимајући у обзир проверене информације о новчаним прилозима са разних страна потпуно је нејасна и нетранспарентна читава финансијска ситуација.
Истог дана по одласку, подстакнути монахом Савом, његови пријатељи на друштвеним мрежама покрећу лавину неистина у којима помињу како се монах, који се бори за опстанак српске расе паса, залагао да се као власништво Епархије тимочке укњижи скит (који до данас није постао скит, прим. аут.), да је истеран самовољом ктитора, да га је Епископ истерао под наговором ктитора а ради личне добити, да је Епископ претио монаху да ће ктитор да га шамара и сл. Многи заведени таквим објавама и „спиновањем“ истине придружили су се и били још жешћи у нападима на Епископа Илариона, користећи изразе које ваља изоставити јер их сматрамо непримереним оваквом обраћању. Читајући такве објаве наивни и неупућени читалац лако може да закључи да један Епископ не воли псе или животиње и да нарочито има нешто против смиреног монаха који се бори да у суровим планинским условима носи јарам Христов.
Фотографије које смо представили недвосмислено показују да хигијена која треба да се тиче човека и животиња није била ни на минимуму. Довољно је да само погледамо оглодане клупе, ограде и стубове па ће нам бити јасно је да се овде ради о конкретном уништавању светиње у коју је ктитор уложио свој огроман труд и новац, а не о томе да један владика, тобож, гаји мржњу према псима или одгајивачима паса. Зато смо мишљења да је нечасно да човек, а нарочито монах, своју неодговорност према повереној му светињи маскира љубављу према животињама кријући се иза недужних паса о којима не би требало да буде говора. Наравно, за причињену штету нису одговорни пси него човек који о њима брине, односно који о њима није бринуо на одговарајући начин, као ни о светињи у којој је живео. Уз то, ни ктитор, којега сада о. Сава блати, није годинама одвајао огромна средства да би неко својом неодговорношћу направио од његове задужбине и манастира одгајивачницу паса, па макар они били и европски или светски прваци.
Због лажи и клевета, али и због девастирања светиње и читавог имања на којем се комплекс налази, Епископ тимочки г. Иларион донео је Одлуку којом је монаху Сави изрекао забрану причешћивања на територији Епархије тимочке.
Духовно делање у Епархији тимочкој, које прати обнова старих и подизање нових светиња, не оставља нам простора да се више бавимо овом темом. Због свега наведеног сматрамо да је сага о скиту на Дубашници завршена, да је све потребно у вези са тим речено и у ту сврху се више нећемо оглашавати кроз медије. За све оне који желе са добром намером да сазнају више и помогну да се руинирана светиња што пре доведе у претходно и узорно стање Епархија тимочка је отворена за сарадњу.
Канцеларија за информисање Епархије тимочке
