Oкончани радови на обнови Куле на Чегру и Ћеле куле у Нишу

У оквиру програма обележавања јубиларне 200. годишњице боја на Чегру који се реализује под покровитељством Министарства рада и социјалне политике Владе Републике Србије, стручњаци Завода за заштиту споменика културе - Ниш окончали су извођење свеобухватних рестаураторско-конзерваторских радова на Кули на Чегру и Ћеле Кули у Нишу.

Надомак Ниша, на брду Чегар код села Каменице, подигнут је споменик Стевану Синђелићу и његовим јунацима који су храбро жртвовали своје животе за слободу Србије 31. маја 1809. године. На Чегру су српски устаници под командом Стевана Синђелића држали истакнут положај у шанцу. После дуготрајних огорчених борби надмоћна турска војска успела је да заузме шанац. Стеван Синђелић је тада упалио барутану и у шанцу је изгинуло свих 3.000 устаника и 6.000 Турака. Ово је највећи пораз српских устаника пре 1913. Првобитни споменик погинулима на Чегру подигнут је 1878. године, шест месеци по ослобођењу Ниша. Над њим је 1927. године изведен данашњи споменик, настао према пројекту архитекте Јулијана Ђупона. Споменик је у облику куле, са симболичним стремљењем конструктивно-декоративних елемената ка врху. У ниши куле, изнад старог споменика, од 1938. године се налази попрсје у бронзи Стевана Синђелића, рад вајара Славка Милетића. Поред споменика су постављена два топа из церске битке. Локалитет боја на Чегру утврђен је за знаменито место од изузетног значаја за Републику Србију (``Службени гласник СР Србије``, бр. 28/83).

Кула која је подигнута у Нишу наслеђе је периода који је у историји Балкана познат као Први српски устанак (1804-1813). Надовезује се на битку на Чегру (31. мај 1809. године), до које је дошло надомак Ниша, и сматра се прекретницом у даљем развоју Првог устанка Срба. Кула је подигнута у периоду од јуна до јесени 1809. године, на некадашњем улазу у Ниш са цариградске стране, који се данас налази у средишту насеља Трошарина. Кула је уз знатна оштећења остала очувана до данашњих дана. Сачињена је од четири потпорна зида (ширине око 4,5м и дебљине 0,5м) која су се наслањала један на други чинећи шупљу, закровљену форму чија је првобитна висина износила 5 метара. У њу су узидане 952 лобање погинулих устаника, послагане, са колико-толико пажње, у симетричне редове. Године 1892. над Ћеле Кулом је подигнута капела чији је аутор био Димитрије Т. Леко чиме је овом споменику придодат сакрални значај.

Данас је у овом споменику очувано 58 лобања, с тим што је једна од њих издвојена на посебном пиједесталу као лобања самог војводе-мученика, Стевана Синђелића. Последњих година овај споменик прати све већа популарност и међу страним посетиоцима. Сурова природа споменика ће умногоме допринети рушењу савремених предрасуда о Србима, али ће такође и објаснити због чега је Ћеле Кула одавно превазишла оквире једног локалног знамења. Ћеле Кула у Нишу утврђена је за споменик културе од изузетног значаја за Републику Србију (``Службени гласник СР Србије``, бр. 14/79).

Најупечатљивији запис о Ћеле кули оставио је у свом делу ``Списи о Србима`` знаменити француски песник епохе романтизма Алфонс де Ламартин који ју је посетио током свог пропутовању кроз Србију: За четири дана хода, час преко приступачних планина, час преко необично плодних, али опустелих долина и поља, стигох у равницу око Ниша, последње турске вароши готово на самој граници са Србијом; ишао сам, на коњу, пола сата испред каравана; сунце је пекло; на око миљу од града, угледах широку белу кулу како се уздиже усред равнице блистајући као да је од парског мермера; ка њој ме је водила стаза; приближих јој се и, пошто сам турском дечаку који ме је пратио дао да ми причува коња, седох у сенку куле да мало одспавам; тек што сам сео, када, подигавши поглед ка споменику у чијем сам хладу био, запазих да су његови зидови, за које ми се учинило да су од мермера или белог камена, саграђени од људских лобања, распоређених у једнаким слојевима. Те лобање и та људска лица, оголели и побелели од кише и сунца, облепљени с мало песка и креча, градили су славолук који ме је заклањао; могло их је бити од петнаест до двадесет хиљада; на некима су се још држале власи, које су лепршале на ветру као лишај и маховина; дувао је лак и свеж планински поветарац и, увлачећи се у безбројне шупљине глава, лица и лобања, изазивао тужно и болно цвиљење. Није било никога да ми објасни какав је то варварски споменик; дечак који је држало за узде два коња играо се комадићима лобања у распадању у подножју куле; био сам толико скрхан од умора, врућине и сна, да заспах главе прислоњене уз те зидине од посечених глава; када сам се пробудио, око мене је био караван и мноштво турских коњаника, који су дошли из Ниша да нас прате при уласку у варош; рекоше ми да су то главе петнаест хиљада Срба, које је паша погубио у последњој српској буни. Та равница била је поље смрти тих племенитих устаника, а споменик њихова гробница; поздравих погледом и срцем земне остатке тих јунака чије су одрубљене главе постале међа независности њихове отаџбине. Србија, у коју смо улазили, сада је слободна, а из куле Срба изгинулих за своју земљу планински ветар је измамљивао песму слободе и славе! И Ниш ће ускоро бити у њиховим рукама: нека чувају овај споменик! Он ће учити њихову децу колико вреди независност једног народа, показујући им коју су цену њихови очеви за њу платили.

(Алфонс де Ламартин, Списи о Србима, Београд : Утопија, Београд, 2006, стр. 284)

Детаљније информације о реализацији наведених пројеката постављене су на званичној интернет презентацији Сектора за борачко-инвалидску заштиту Министарства рада и социјалне политике - www.bastinaratnika.rs .

Извор: Министарство рада и социјалне политике