Орден Светог Саве протојереју-ставрофору Љубодрагу Петровићу

Одлуком Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве од 22. јула 2010. године, (син. број 928), а на предлог Секретара Верског добротворног старатељства, високопречасни протојереј-ставрофор Љубодраг Петровић, парох београдски у пензији, одликован је орденом Светог Саве СПЦ „за исказану љубав Светој Мајци Цркви изражену вишедеценијском плодотворном свештеничком службом и мисионарско-пастирским радом на Њиви Господњој". Његова Светост Патријарх Српски Г. Г. Иринеј, ово високо одликовање, лично је уручио оцу Љубодрагу, посетивши га у његовом родном селу Каонику покрај Крушевца, где се тренутно налази на кућном лечењу.

Сам моменат одликовања, који је зрачио скромношћу, неизмерном љубављу и достојанством, био је духовно узвишен чин благодарности Цркве свом, целога живота, пожртвованом сину оцу Љубодрагу. Призор одликовања, који се готово одвијао на родном прагу о. Љубодрага, био је најбољи сведок смислености оваквих високих црквених признања. Тога дана, у лицу Његове Светости Патријарха орден су на груди о. Љубе ставили сви они знани и незнани сведоци вере Христове који су се трудом и љубављу нашег проте рађали и сабирали током његовог педесетогодишњег узвишеног посланства. То су сви они, који данас од Вашингтона до Токија, прослављају име Божје, задојени питком вером Свете Цркве Православне у оквиру мисионарске делатности о. Љубе, која je са блаженопочившим еп. Данилом, оставила трага и у сталној поставци музеја Нобелове награде за мир у Ослу.

На срцу о. Љубе налази се не било који орден, него орден Светога Саве, светосавског правоживља, кога је о. Љуба одувек у молитвама и свом раду призивао, радосно сведочећи име Христово у Србији, Немачкој, Русији, Јапану, Малти и осталим бројним местима његовог мисонарскога делокруга рада. То је орден чистоте вере Православне и честитости народа српског.

Не зна се када је о Љуба био потребнији у сажртвовању крстоносне судбине нашег народа, да ли у периоду када је атеизам био проглашен за религију, а о. Љуба застрашиван, хапшен и киднапован због своје свете службе, или у време перфидне постмодерне реалности, када је опет због своје службе наилазио на још теже препреке. Али бивајући са Христом и у Христу, који је говорио „не бој се мало стадо, јер ја победих свет", неустрашивост о. Љубе постала је Господњи дар, који су многи препознали.

Где год да је вршио службу Божију, као парох по многим местима широм Србије, о. Љуба је оснивао школе веронауке. С таквим, за то време храбрим и ретким приступом, о Љуба је још снажније наставио од момента постављења за старешину храма Светог Саве на Врачару 1969. године. По преласку за старешину при храму Светог Александра Невског о. Љуба 1985. године оснива прву мисонарску школу коју је до дана данашњег похађало преко десет хиљада полазника, из чијих редова многи су касније постали монаси и монахиње, мисионари, публицисти, правници, професори, научници. У тим годинама одржан је велики број трибина широм Србије, за чије време се везује и почетак духовне обнове српског народа.

О. Љуба био је и један од оснивача познатог листа „Београдски дијалог". Због својих исказаних дарова Његова светост блаженопочивши патријарх Павле поставља га за секретара Верског добротворног старатељства АБК, које је о. Љуба у потпуности реорганизовао, отворивши многа саветовалишта за духовну, медицинску, правну помоћ, помоћ избеглицама и расељеним лицима, оспособивши Учионицу за Православње и правоживље, школу српског, математике и страних језика, домаће радиности, покренувши Православни народни универзитет и угледни црквени часопис „Црквени Живот". Све поменуте активности, које су окупљале велики број стручњака, обављане су на добровољној бази, потпуно бесплатно.

Министарство просвете Владе Републике Србије одликовало је 2006. године оца Љубодрага Светосавском наградом за животно дело у области просвете и културе. Значајна признања за мисиноарски рад о Љуба је добио у виду грамате Његове Светости блаженопочившег патријарха руског Алексија, као и напрсног крста садашњег патријарха Московског и све Русије Кирила. Поред тога, вредно је напоменути и активности о. Љубе у одборима Министарства Здравља и Црвеног Крста, као и духовно-мисионарског рада на Онколошком институту у Београду, исповедајући, саветујући и причешћујући најтеже болеснике.

Много више од свих ових делатности и рада, највеће признање о. Љуби јесу његова духовна деца као и његова породица.

Није орден Светога Саве ради о. Љубе, него ради свих нас да имамо на кога да се угледамо и у свештеничкој, мисионарској, просветној, очинској служби. Таквих је мало, јер одушевити за Христа, по речима о. Љубе, увек је питање спремности предаје и пожрвованости, у љубави, духовном оптимизму и васкрслој радости. Нека Господ Свесилни, молитвама Светог Саве, подари свако истинско добро о. Љуби на много година.

Петар Петковић