Освештано знамење ђакону Авакуму на Калемегдану
Његово Високопреосвешетнство Митрополит црногорско-приморски Г. Амфилохије данас, 24. марта 2009. године, у 13 часова, у простору Београдске тврђаве, освешатао је, уз саслужење протојереја-ставрофора Душка Јовичића и протођакона Стевана Рапајића, спомен обележје ђакону Авакуму у парковском делу између павиљона Цвијета Зузорић и улице Тадеуша Кошћушка. У молитвеном сећању је учествовао и протојереј-ставрофор др Радомир Поповић, старешина цркве Ружице и капеле Свете Петке, који је на молитву дошао са свештенством и верним народом светог храма носећи стару икону ђакона Авакума, која се чува у цркви Ружици. Чину свештања спомен обележја присуствовали су Преосвећени Епископ хвостански Г. Атанасије, викар Патријарха српског Г. Павла; протојереј др Лука Новаковић, јереј Небојша Тополић, јереј Славиша Поповић, монах Павле Кондић, јерођакон Јован Панић и ђакон Драган С. Танасијевић.
Високопреосвећени Митрополит је, у беседи после молитвеног спомена овог мученика, истакао да је српска престоница утемељена на крви мученика и на мученичком подвигу. Високопреосвећени је све окупљене на молитви подсетио на београдске прве мученике и заштитнике града Свете Ермила и Стратоника, а затим и на Свете Доната и Фортуната, и на њихову мученичку смрт ради Христа. Затим је наглашена и новија страдалничка историја Београда и то пук мајора Гавриловића и његова беседа из 1914. године, а онда и два бомбардовања - прво, шестоаприлско фашистичких снага, а затим и савезничко бомбардовање Београда од Васкрса 1944. године. На крају беседе, Митрополит је, баш на данаши дан, говорио и о новомученицима, посебно о 89 пострадале деце у току НАТО бомбардовања из 1999. године. Високопреосвећени Митрополит је истакао мученичку жртву мале Милице која је својом невином крвљу посведочила веру у Христа и веру у Добро. После беседе, Митрополит је све окупљене даривао репродукцијом фреске мале Милице из Батајнице.
Ђакон Авакум, заједно са својим игуманом Пајсијем из манастира Трнаве код Чачка, набоден је на колац 1814. године на Калемегдану. "Благо оном ко пре умре, о мање је мука прош'о! Богу ће се пре узнети! Од хришћанске вере моје, нема вере нигде лепше! Срб је Христов, радује се смрти! Чин'те, Турци, што вам драго - и тако се мора мрети!" Бурни жагор... "Дивно дете!" - кадуне се чудом чуде... "Зар на колац ту лепоту?" - кажу оне. "Не чинимо, Турци, криво!" И душеван Турчин један, да уштеди дечку муке, прободе му јатаганом мученичко срце живо!... И сутрадан на истоку, по развитку зоре ране кад исплива једним рубом, сунце као крв румено, оно заста и задрхта јер угледа сред пољане младићево мртво тело на врх коца набијено..."
