Патријарх московски и цијеле Русије Алексеј II: Признање Косова води у хаос

Треба брижљиво чувати јединство Цркве Светога Саве. Оно не смије да буде подривено политичким или идеолошким подјелама

Игнорисање права Срба који своје светиње на Косову сматрају неодвојивим дијелом своје националне културе, истовремено свједочи и о непоштовању и игнорантном односу према европској култури у цјелини.

Државе које су подржале цијепање Србије, тим чином су показале да им је непознат добар дио историје европског континента, који је тијесно повезан са хришћанством. Незаинтересованост за судбину православних светиња Косова - представља њихов културни суноврат, каже у ексклузивном интервјуу за "Дан" Његова Светост Алексеј II, патријарх московски и цијеле Русије. Он истиче да је ситуација око Косова показала да многи у Европи не желе да заштите духовну димензију у животу Европљана.

- Ако та тенденција преовлада, онда ће Европа бити осуђена на хаос и конфликте. Руска Православна Црква је много пута сасвим недвосмислено исказивала свој став око проблема Косова. Саопштења те врсте ми смо износили на свим међународним форумима који су нам били доступни. Чак шта више, општа позиција бројних Православних цркава, по том питању, је учврстила јединство православног свијета и уједињила га пред лицем такве опасности. Нажалост, наши аргументи нијесу били уважени. Сматрам да се излаз из постојеће ситуације налази у одустајању од језика присиле и диктата и у неопходном повратку обеју страна преговорима. Неопходно је обезбиједити сва права и слободе за све житеље покрајине, тако што ће им бити обезбијеђена могућност да граде своју будућност у складу са својом традицијом и својим тежњама. Мишљења сам да једино узајамно поштовање права једних од стране других може да унесе стабилан мир у регион.

- Историјске околности су довеле до тога да је све до Другог свјетског рата Метохија припадала Црној Гори, тако да већину православног становништва Метохије представљају потомци Црногораца који су ослобађали Метохију од Турака и ту се настанили. Руководећи се уским, тренутним и изнуђеним политичким интересима, владајући кругови у Црној Гори најављују да ће признати независност Косова и Метохије. Тешко је прихватити чињеницу да наше сопствено руководство планира такав непромишљен корак ка кидању веза православних из Црне Горе са својим историјским коријенима.

- У Русији се веома добро схвата какав је дубок историјски значај Косова и Метохије за Православље на Балкану и са дубоким осјећањем солидарности се односимо према тим душевним ломовима православних вјерника у Црној Гори о којима Ви говорите. Убијеђен сам да косовски проблем захтијева такво рјешење којим би обје стране биле задовољне. Представници свих етничких заједница имају једнако право да слободно граде свој живот према својој вољи. Треба брижљиво чувати јединство Цркве Светога Саве. Оно не смије да буде подривено политичким или идеолошким подјелама. Црквено јединство које своју снагу црпи у свијести о припадности општој духовној традицији и јединство са духовним искуством предака у вјери стоји изнад политичких различитости, па чак и изнад државних граница.

-Сљедбеници такозване „ЦПЦ" отворено изјављују да учествују у католичким богослужењима. Код нас у Црној Гори постоје особе на високим друштвеним положајима које пропагирају идеју градње храмова са два олтара, гдје би могли служити и православни и католички свештеници. Многи примјећују подударност између данашње вјерско-политичке ситуације у Црној Гори са ситуацијом и положајем Православне Цркве у Украјини. Какав је начин да се превазиђе оваква ситуација у Црној Гори?

- Сваки раскол духовно уништава народ, подривајући основе његовог духовног идентитета. То онда отвара пут развоју прозелитизма од стране других конфесија. Треба схватити да, осим што је од свог оснивача добила назив „Црногорска православна црква", та неканонска групација је таква и остала - непризната од било које Помјесне Православне Цркве - расколничка организација која постоји само да би се извлачила корист из политичких подјела у друштву.
Јасно је да уношење политичке стихије у црквени живот не може донијети народу никакву благодат. Мишљења сам да су дужни то да знају и надлежни државни функционери. Поштовање канонских основа и принципа црквеног поретка од стране свјетовне власти један је од најважнијих услова очувања хармоније у друштву.

-На митинзима „Црногорске православне цркве" редовно учествују особе одјевене у свештеничке одежде, које себе представљају као свештенике Руске, Украјинске или Бугарске Православне Цркве. То може да унесе забуну и недоумицу код честитих а заведених и неинформисаних грађана. Како објаснити тим људима духовну погубност раскола и антицрквеност таквих лажних свештеника? Како обавезати и представнике државне власти да поштују канонско устројство, одлуке и рјешења саборног разума Васељенске Православне Цркве?

- Људи о којима Ви говорите не могу да представљају ни православно свештенство ни православни народ земаља из којих долазе. Ти самозванци немају ниједног вјерника иза себе и одежда им користи само за варање и сакупљање прилога од неупућених вјерника. Поменули сте Бугарску. Прије неколико година државно руководство те државе је изричито наредило њиховим расколницима да себе не могу називати свештеницима Бугарске Православне Цркве нити смију претендовати на њену имовину. Тог тренутка раскол је укинут. Сматрам да је то одличан примјер како држава треба да дужно уважава унутрашње устројство Цркве. Таква одлука је послужила на добробит бугарском народу и он ју је здушно подржао, иако се то појединима ван граница земље није нимало допало. Људима треба објаснити да постоје многе политичке партије, да оне настају и гасе се а Црква Православна је - једна и она опстаје, упркос свим нападима и гоњењима у њеној историји ево већ двије хиљаде година. Данас, у дан облачни и тмурни (Јоил 2.2.) у атмосфери веома компликоване политичке ситуације, како у Црној Гори тако и на цијелом Балкану, ми се молимо за храбри народ братске Црне Горе, који је следујући завештавању Светог Митрополита Петра И, увијек био вјеран љубави према њему јединовјерној Русији. Наше молитве су усмјерене на то да би сви православни Црне Горе чврсто сачували духовно јединство око вјековно славне Митрополитске катедре у древном Цетињу.

- Поједини наступи у јавности Митрополита Амфилохија изазивају код појединаца у Црној Гори подозривост и критичке односе. По њима, недовољна је активност Православне Цркве у њеној хуманитарно-просветитељској и социјалној сфери. Атеисти, са друге стране, острашћено реагују на бесједе Mитрополита Амфилохија у којима разобличава пороке и мањкавости друштвеног живота у Црној Гори. Какав у Русији имају одјек реакције црквених лица на негативне појаве у друштву?

- У Русији се углавном формирала веома повољна клима у међусобним односима између Цркве, државе и друштва. Ипак, наша Црква се такође понекад сусреће са неразумијевањем а врло често и са противљењем њеном раду од стране појединих државних чиновника и представника друштвених структура. Тако је крајем љета прошле године широко одјекнуло „писмо академика", у коме је низ представника науке у Русији оптужио Руску Православну Цркву за претјерани утицај у појединим аферама друштвеног живота - за „клерикализацију" друштва. Временом, морамо да се суочимо и са отвореним критикама и супротним ставовима. Поједини представници државних органа и друштвених кругова пребацују Цркви да она не улаже довољно напора за рјешавање неких горућих друштвених проблема.
Хиљадугодишње искуство црквеног служења свједочи да су и друштво и држава увијек различито реаговали на мисију Цркве. У праскозорје хришћанства Црквено свједочење није било нимало безопасно. Без обзира на смртну опасност први Христови сљедбеници су отворено проповиједали Истину. Сјећајући се храбрости и чврстине првих хришћана не приличи нам да се узнемиравамо због неконструктивне критике и супротстављања од стране противника црквеног свједочења о висини призвања човјека, о љубави и милосрђу. Када Цркву оптужују за недовољно ангажовање на рјешавању друштвених проблема, ја увијек напомињем да Цркву не чине само свештенослужитељи и монаси. Ми смо отворени за подршку од стране друштва и државе чију већину чине људи који себе називају православним вјерницима. Уз такву помоћ Црква би могла да много више људи обухвати својом бригом и пажњом. Без обзира на могуће оцјене и мишљења о њеној мисији у друштву, Црква и даље треба да настоји и отворено да сви чују - гријех назове гријехом, доброчинство - доброчинством, истину - истином, да предуприједи морални пад друштва, да реализује своју социјалну мисију, да се стара о очувању и учвршћењу традиционалних духовних и културних вриједности.

- У многим државама, упоредо са традиционалним конфесијама, које током многих вјекова постоје на њеној територији, постоје и дјелују новоформиране заједнице вјерника, секте и расколничке групе. Да ли је, по мишљењу Ваше Светости, могуће у законодавству формулисати мјеродавне критеријуме за прављење разлике међу њима? Савремена, секуларна држава је склона да игнорише ту разлику. Стиче се утисак да се на тај начин формирају погодни услови за притисак секти и наканонских заједница на Православну Цркву. Да ли је то тако, Ваша Светости?

- У неким државама гдје су већ много вјекова присутне традиционалне Цркве и вјерске заједнице, појављују се потпуно нове вјерске организације, расколничке групације и секте. Нажалост, поједине друштвене структуре веома често имају проблема око тачне идентификације ових или оних новоформираних вјерских организација. Ови проблеми се у разним државама различито рјешавају. У неким од њих - нпр. Великој Британији, Грчкој, Данској, Италији, Норвешкој, држава јавно истиче да има посебан однос према религији којој припада већина становништва. И такав приступ, сам по себи, ипак не угрожава слободу осталих вјероисповијести. Исто тако, веома често смо свједоци да новоформиране вјерске организације желе да користе принцип равноправности грађана пред законом, покушавајући да у нечему онемогуће или ограниче традиционалне религије, да оспоре постојање њихових ширих компетенција. У том случају неопходна су прецизна и сасвим разумљива правила у међусобним црквено-државним односима која би омогућила друштву а самим тим и држави, да посебно подржи оне вјерске заједнице које су широко присутне у овој или оној држави, укоријењене у њеној историји и култури и које позитивно утичу на живот народа. Та пракса је присутна код већине европских земаља.

Духовни савјет

- Народи које је много година помагала Руска Православна Црква током свог историјског постојања често су се налазили пред лицем подјеле и губитка националне културе у чијој основи лежи духовна традиција Православља.
У много наврата су православним народима покушавали да наметну туђу вјеру, да ослабе њихов национални дух и измијене њихову свијест о себи самима. Ипак, они су увијек поново устајали захваљујући крепкости свога духа, без обзира на тежину искушења. Ја сам убијеђен да јединство народа који живе на Балкану и њихова приврженост светом Православљу које их обједињује, независно од развоја догађаја, социјалних и политичких симпатија, може да постане снага која се може успјешно супротставити покушајима раздвајања народа који традиционално живе у миру у добросусједству.

Славко Крстајић

Извор: www.dan.cg.yu