Пјер Паоло Пазолини: Јеванђеље по Матеју

Пјер Паоло Пазолини: Јеванђеље по Матеју (Il Vangelo Secondo Matteo, 1964.)

Упркос томе што је био убеђени марксиста и „сумњивог" морала, италијански режисер Пјер Паоло Пазолини је добио благослов Римокатоличке цркве да сними филм о Исусу Христу. И поред необичног и другачијег приступа, његов филм „Јеванђеље по Матеју" (Il Vangelo Secondo Matteo), постигао је велики успех.

Пјер Паоло Пазолини (1922-1975) је чувени италијански режисер, песник, писац, критичар. Алберто Моравија га је сматрао најбољим италијанским песником двадесетог века, али је изван Италије много познатији по својим филмовима - „Декамерон", „Кентерберијске приче", „Цвет хиљаду и једне ноћи", „Теорема" итд. Био је убеђени марксиста, једно време и члан комунистичке партије Италије, атеиста, али је себе сматрао „марксистом католиком". Био је контроверзна и свестрана личност са великим даром.

„РИКОТА"

Године 1962. снимио је филм „Рикота" као део омнибуса „РоГоПаГ" чији наслов је настао на основу почетних слова имена режисера који су учествовали у његовом стварању (Роселини, Годар, Пазолини, Грегорети). „Рикота" је сатирични приказ једне неозбиљне и површне филмске екипе која снима озбиљну и драматичну сцену Христовог распећа. У филму, сиромах Страчи глуми једног од разбојника распетог крај Христа. Он је сиромашан и изгладнео човек који би учинио све да дође до мало хране. Након неколико неуспешних покушаја, успева да се докопа сира рикоте, али се толико преједе да, приликом снимања сцене распећа, умире. Пазолини је у Страчију приказао све оне гладне људе са маргине, које површно и искварено, наводно хришћанско, друштво, занемарује и ниподаштава, док Црква уместо да брине о њима, више води рачуна о статусу и престижу у друштву. Филм је оцењен као богохулан, Пазолини изведен на суд због „увреде државне религије" и, по тадашњим законима, осуђен на четири месеца затвора.

СУСРЕТ СА ЈЕВАНЂЕЉЕМ

Убрзо након тога, догодило се нешто сасвим неочекивано. Пазолини је дошао у Асизи на позив папе Јована XXIII и католичке културне организације Pro Civitate Christiana јер је Римокатоличка црква желела да оствари присније односе и дијалог са нехришћанским ствараоцима. Сусрет је организован у Фрањевачком манастиру у Асизију, а због доласка папе Јована XXIII, и стога, појачане безбедности, Пазолини је био приморан да, извесно време, остане у хотелској соби, где је поред кревета нашао Нови Завет и прочитао га у даху. Толико је био одушевљен и узбуђен да је одмах одлучио да сними филм о Христовом животу. Римокатоличка црква (Pro Civitate Christiana) га је у томе подржала, што је било веома храбро за то време, а на разне приговоре због Пазолинијевог живота и прошлости, из Асизија је одговорено речима: „У сваком људском лицу, ми видимо предивно лице нашег Господа...Онима који нам говоре да Пазолини, не само да није верник, него је и велики грешник, смерно одговарамо да то није довољан разлог, све и да је тачно, да му залупимо врата и одбијемо помоћ. Христос је волео све људе, а највише грешнике, лопове, сиромашне..."

Пазолини је заиста тражио помоћ Цркве, објашњавајући да не жели да његово поетско надахнуће, на било који начин, увреди осећања верника. На питање новинара како као неверник снима филм о Христу, одговорио је: „Ако ви знате да сам ја неверник, онда ме познајете боље него ја себе самог. Можда јесам неверник, али сам неверник који носталгично чезне за вером". Филм је посветио „драгом, радосном и топлом сећању на папу Јована XXIII" који се упокоји пре завршетка филма.

„ЈЕВАНЂЕЉЕ ПО МАТЕЈУ"

Филм „Јеванђеље по Матеју" појавио се на филмском фестивалу у Кану 1964. године и, поред свих бојазни и негодовања који су му претходили, топло примљен и од критике и од публике. Сниман је у црно-белој техници, методама италијанског неореализма, у стилу који подсећа на документарни филм, на југу Италије (Мел Гибсон је свој филм „Страдање Хрисотво" снимао на истим локацијама), уз учешће великог броја натуршчика изабраних из локалног становништва и аматера из круга његових пријатеља. Његов натурализам није био у функцији деконсекрације (обесвећења) стварности, већ напротив, како сам каже, изналажења светости, вероватно прихватајући идеју да се светост крије у дубинама саме стварности. Пазолини је као текст користио искључиво речи Матејевог Јеванђеља и покушао да га се држи што верније. Христа је глумио Енрике Ирацоки (Enrique Irazoqui), студент из Шпаније. Пазолинијев Христос је усамљени револуционар, пријатељ грешних и сиромашних, енергичан и љут, непрекидно у покрету. Док је снимао, Пазолини је имао намеру да га прикаже из угла верника, али по окончању филма је схватио да је на филмско платно пројектовао своја убеђења. Пазолини није желео само да реконструише прошлост, већ да исприча причу о Христу након искуства од две хиљаде година хришћанске традиције. Стари свет је премештен у модеран, испуњен визелним представама ренесансних уметника, док је као музичку подлогу користио Баха, Моцарта, Прокофјева, па чак и Били Холидеј.

РЕАКЦИЈЕ НА ФИЛМ

Иако је филм добро примљен и од критике и публике, похваљен од стране Римокатоличке цркве, био добитник неколико значајних награда, наишао је на жесток отпор конзервативних католика због режисерових комунистичких убеђења, уз тврђење да његов љутити Исус није ништа друго до револуционарни пророк и антибуржоаски герилац. И заиста, Пазолинијев Христос не проповеда, него агитује у борбеном заносу и на неки начин је слика самог Пазолинија као љутитог интелектуалца који је одбачен и несхваћен. Ипак, филм „Јеванђеље по Матеју" је изузетно дело, високог уметничког квалитета и потпуно другачије од дотадашњих раскошних филмова о Христу те до данас плени и одушевљава публику.

Извор: Православље