Представкa Скупштине Eпархије канадске Влади Србије поводом деловања Министарства за дијаспору

Торонто/Манастир Милтон
7. фебруара 2009.

На предлог Одбора за поздраве и резолуције 27. годишње скупштине Епархије канадске, Скупштина акламацијом усваја Педставку епархијске скупштине Влади Србије поводом деловања Министарства за дијаспору:

ВЛАДИ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ
Б Е О Г Р А Д

Упућујући вам поздраве са 27. годишње скупштине Српске православне епархије канадске, ми, представници свих парохија које чине тело Српске цркве у Канади - свештеници, председници и делегати црквено-школских општина Епархије - окупљени у Манастиру Светог Преображења у Милтону, Онтарио, на челу са својим архипастиром, Епископом канадским Г. Георгијем, достављамо ову Представку, која се односи на деловање Министарства за дијаспору, усвојену, једногласно, на овом скупу, 7. фебруара 2009. године.

ПРЕДСТАВКА 27. ГОДИШЊЕ СКУПШТИНЕ СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЕПАРХИЈЕ КАНАДСКЕ ПОВОДОМ НАЦРТА ЗАКОНА O ДИЈАСПОРИ И ДЕЛОВАЊА МИНИСТАРСТВА ЗА ДИЈАСПОРУ ВЛАДЕ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ

Поводом Нацрта закона о дијаспори, достављеног на преко стотину адреса организација и појединаца који чине саставни део овога скупа, те поводом саопштења за медије министра Срђана Срећковића, датог одмах након завршетка јавне расправе о овом Закону, у име свих верника Српске православне цркве у Канади, изражавамо најоштрије противљење појединим решењима у Нацрту.

Као највише законодавно тело Српске православне цркве у Канади, имамо обавезу да, добронамерно и јасно, укажемо на недопустиве пропусте у предложеном Закону, али и на свеукупно незналачко и некоректно понашање Министарства, од његовог формирања до данас. Напомињемо да смо већи део примедби које се односе на Нацрт закона, на позив Министарства, преко нашег Епархијског савета, благовремено, упутили. Жао нам је што видимо да се преко наших приговора и апела, и поред тврдње о постојању демократичности процеса, прешло, као да нису изречени, и то већ дан након истека рока за приспеће примедби и сугестија на Нацрт. Tо је видљиво из већ поменуте изјаве надлежног Mинистра.

Већ смо тврдили, и то овде понављамо, да Нацрт закона одсликава пуно неразумевање самог бића сопстевне нације. Након саопштења министра Срећковића, овоме можемо само да додамо запитаност над мотивом да се то незнање и нестручност што пре озаконе и постану званична основа за даљу комуникацију између матице и расејања.

Наша је процена да у самом старту у предложеном Закону није јасно дефинисан појам дијаспоре. То се нарочито види из дефинисања израза "држава домаћин" (чл. 3), по којем Срби испадају гости у државама као што су Црна Гора, Босна и Херцеговина и Хрватска, а сутра, по логици ствари, и на Косову и Метохији. Не можемо а да овај документ не видимо као озакоњење распарчавања и отимачине вековних српских територија, као званично пристајање на нелегитимне, и неправедне, политичке пресуде којима се, једино Србима, ускраћују елементарна људска и политичка права. Уместо да за циљ има заштиту интереса Срба ван матице, Министарство је за свој приоритетни задатак одредило нешто сасвим друго: "Спровођење овог закона", према речима надлежног Mинистра, "подразумева уважавање суверенитета и територијалног интегритета и правних поредака других држава, у којима живе припадници наше дијаспоре". Отуда, несумњиво, и подршка оних - а чиме се г. Министар хвали - који су протеклих деценија на комадању српског бића најздушније радили.

Доношење овог правног документа покушај је манипулације са намером да се српска дијаспора искористи као параван давању легитиметета за даље обесправљивање и планско уништење Срба на својим огњиштима, у Крајини, Босни и Херцеговини, на Косову и Метохији, дакле, у изворно српским земљама. Зато јасно поручујемо да ову, лако читљиву и неморалну игру не прихватамо, јер не можемо да дамо алиби за даља понижавања сопствене нације.

Са неверицом констатујемо да је у читавој процедури око усвајања Закона, као и у садржају самог Закона, Црква поставаљена у исту раван са клубовима, националним и иним организацијама у расејању. То одражава дубоко непознавање сопствене националне историје и улоге коју је Црква имала, и има, у очувању српског имена и опстанку Срба ван своје земље. Закон који тако поставља ствари не може бити примењљив на српску дијаспору. Министарство које на овај начин намерава да делује, неће успети да оствари жељени контакт са дијаспором. Жао нам је кад видимо да се суштина деловања овог Министарства не мења, да грешке које су чињене, и које су у питање довеле сврху његовог постојања, нису превазиђене. Општи је утисак наших верника да се оваквим политичким деловањем враћамо у дане идеолошке нетолеранције, из друге половине минулог века, за које се Црква надала да су заувек иза нас.

Несхватљиво је оглушење о нашу примедбу да је недопустиво својатање великог црквеног празника - Видовдана - као датума који би означавао дан дијаспоре. Симболика овог празника у црквеном календару јасна је и света за целокупно Српство.

Не улазимо у то да ли се иза овог искривљивања симболичког значења празника крије пуко незнање и неодоговорност која из незнања следи, или је реч о свесном чину, којим се подривају најтврђе националне вредности. Неважан је, ако је о потоњем реч, и мотив: да ли је он идеолошки, или су у питању нечији приватни интереси, ради којих вреди правити овако велику лакрдију. (Нешто слично се, као што сви знамо, у деловању овог Министарства, већ дешавало, нарочито на простору наше Епархије.) Оно што је једино важно и што поручујемо јасно, како не би било неспоразума, јесте следеће: реч је о скрнављењу једног од најсветијих дана у српском календару и Црква то не може, и неће, дозволити. Надамо се зато да ће у вашим размишљањима постојати бар минимум дипломатске коректности и културе па да се овакав скуп, када смо ево два пута јасно и гласно рекли наш став, неће одржати на територији наше Епархије. Ми јавну саблазан, изведену на тако дрзак начин, не бисмо могли да пред нашим верницима игноришемо.

Изражавајући, још једном, своје неслагање са предложеним законом, али и укупним начином рада Министарства, поново констатујемо да се пред Владом Србије, када је о односима са расејањем реч, налази много озбиљнији и тежи посао него што се то некоме, у политичким круговима, у датом тренутку учинило. Вођени искреном и братском љубављу, позивамо вас да се, још једном, запитате над одлукама које доносите, и да, још једном, бреме своје одговорности према својим, од Бога вам датим талантима извагате. Подсећамо вас да живот и опстанак нације нису мерљиви аршинима политичког мандата - ни његовом природом ни дужнином трајања његовог. Ако ико, света Црква српска, православна, зна и сведочи то: њено историјско трајање и јесте непрекидна и бескомпромисна борба за одбрану српског националног бића. Овде, у расејању, нарочито. Пут Цркве јесте пут спасења нације. Спознање ове истине водиће ка разрешењу многих садашњих проблема.

У нади да ћете, овом приликом, имати више слуха за наше приговоре, и над њима размислити, поздрављамо вас срдачно.

УЧЕСНИЦИ 27. ГОДИШЊЕ СКУПШТИНЕ
ЕПАРХИЈЕ КАНАДСКЕ

МИЛТОН, ОНТАРИО

7. ФЕБРУАРА 2009.